Охридски пролог 16/3. мај

Чудна је судба ових дивних мученика, женика и невесте! На двадесет дана по њиховом венчању беху изведени на суд због вере хришћанске пред тиваидског намесника Ариана, у време цара Диоклецијана. Тимотеј беше чтец цркве у своме месту. Ко си ти? упита га намесник. Одговори Тимотије: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Рече му онај даље: зар не видиш ти око тебе приготовљена оруђа за мучење? Одговори Тимотеј: „И ти не видиш ангеле Божје који ме крепе“. Тада намесник нареди те му железном шипком уши прободоше, тако, да му од бола зенице очне искочише. Мавра најпре би уплашена од мука, но кад је муж охрабри, и она исповеди своју непоколебљиву веру пред намесником. Овај нареди те јој најпре сву косу почупаше а потом и прсте на рукама одсекоше. После многих других мука, којима би убрзо подлегли да их није крепила благодат Божја, они бише обоје распети на крст, једно према другом. И тако висећи на крсту, осташе у животу пуних девет дана саветујући и храбрећи једно друго у трпљењу. Десетога дана предаду дух свој Господу, за кога претрпеше крсну смрт, и тако се Царства Његовог удостојише. Чесно пострадаше за Христа 286. године.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Светиње настале из живота Цркве и за живот Цркве

Историјска изложба под називом „Свети Сава“, приређена поводом великог јубилеја – 850 година од рођења Растка Немањића, светитеља Саве, првог Архиепископа самосталне Српске Цркве, просветитеља, дипломате, законодавца и прве у низу најузвишенијих личности српске духовне и културне историје – свечано је отворена 14. маја 2026. године у Галерији Српске академије наука и уметности у Београду.

Светосавско наслеђе није грађено на сили, него на истини, правди, просвећењу и духовној одговорности

Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирија, у чијој личности се сабира осмовековна непрекинута српска духовна нит од Светог Саве до данас, отворио је изложбу и том свечаном приликом поручио:

– Поштована господо архијереји, уважени представници Српске академије наука и уметности, представници државних и културних установа, драги гости, вечерас се у овом простору не отвара само једна изложба. Пред нама се отварају двери осмовековног српског духовног, културног и историјског памћења, окупљеног око личности Светога Саве — личности која је дубље од било кога другог обележила пут Српске Цркве, српске културе и самосвести нашег народа.

Зато није случајно што изложба носи једноставан назив – „Свети Сава“. Јер име Светог Саве већ вековима у себи сабира најдубље слојеве духовног, културног и историјског искуства српског народа. У том имену сусрећу се Хиландар и Студеница, Жича седмоврата, Кареја и Горња испосница, Крмчија и Типици, иконе и храмови, богослужење и уметност, а изнад свега жива вера народа.

Ова изложба зато има много шири значај од једног јубиларног подсећања. Она показује колико је светосавско наслеђе прожело различите векове и различите облике српске културе: од средњовековних светиња, рукописа и икона, преко уметности потоњих столећа, до савременог стваралаштва. Пред нама није само историјски преглед, него сведочанство једног дугог и непрекинутог трајања, сталног присуства Светог Саве међу Србима.

Посебан благослов ове изложбе јесте присуство светиња које су из царске лавре манастира Хиландара стигле у Београд као живо сведочанство везе Свете Горе, Српске Цркве и нашег народа. Међу њима су иконе пред којима су се молили Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви, Карејски типик који сведочи о поретку Савиног духовног живота, као и светиње које вековима припадају не само нашем народу, него и живом молитвеном и духовном искуству васељенске Цркве.

Ова изложба зато не говори само о историји српске културе и уметности. Она говори и о Цркви као простору у коме су та дела настајала, за који су стварана и из кога су добијала свој пуни смисао. Црква их је вековима чувала, тумачила и предавала новим поколењима. То чини и данас, а чиниће светим Савиним молитвама, до свршетка света.

У срећним и слободним временима српски народ је живео у својој држави и Богу се молио у својој Цркви. Али постојала су и времена таме и страдања када државе није било, а Црква је остала. У њој је народ чувао своје памћење, свој језик, своје светитеље и своје светиње. У њој је, чувајући све то, сачувао себе.

И управо су ова дела која вечерас стоје пред нама кроз различите епохе имала другачију, али подједнако важну улогу. У временима слободе уздизала су лепоту богослужења, изражавала снагу вере и достојанство једног хришћанског народа, а у временима страдања, расејања и неправде подизала су ум и срце ка небу, крепила, тешила и подсећала народ ко је, коме припада и куда треба да иде.

Свети Сава је најпре себе измирио са Богом, па је зато могао да буде миротворац међу људима. Из мира који је стекао, мирио је браћу, сабирао завађене, градио Цркву, уређивао народни живот и отварао путеве према Истоку и Западу. Светлост коју је примио није задржао за себе. Претворио ју је у дело, у службу, у просвећивање, у бригу за сваког човека и народ.

Нека би и ова изложба у временима немира, подела, буке и многих обмана била позив на измирење, на трезвеност, на разликовање истине од лажи и светлости од таме. Светосавско наслеђе није грађено на сили, него на истини, правди, просвећењу и духовној одговорности. Управо зато оно и данас има снагу да нас охрабри да стојимо на страни истине.

Ове светиње и ова дела нису настајали да буду тек неми украси на зидовима музеја, нити само тема учених анализа и тумачења. Оне су настале из живота Цркве и за живот Цркве. Настале су да надахњују, укрепљују, просвећују и освећују. У себи носе снагу вере, храброст у временима искушења и светлост која показује пут онда када многа друга светла бивају угашена.

Оно што су ове светиње и ова дела значили поколењима пре нас, то могу значити и онима који долазе после нас. Оне су чувале наше претке у тешким временима, учећи их ко су, коме припадају и како да остану усправни онда када је било најтеже. Зато верујемо да ће и будућим поколењима бити извор снаге, утехе, храбрости и духовног оријентира.

Посебну благодарност дугујемо Музеју Српске Православне Цркве, Српској академији наука и уметности, ауторима изложбе, бројним сарадницима, установама и појединцима који су учествовали у овом великом подухвату, а нарочито свештеном братству манастира Хиландара и свима који су омогућили да овај велики јубилеј буде обележен на начин достојан Светог Саве и његовог наслеђа.

Ова изложба није само поглед у прошлост. Она је сведочанство живог трајања светосавског предања и позив да и у нашем времену будемо достојни свега онога што смо наследили у њему. Јер док год будемо умели да чувамо то наслеђе и да живимо из њега, знаћемо ко смо, коме припадамо и куда треба да идемо. Нека нас ова изложба томе још више приближи.

Молитвама Светог оца Саве, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас.

Епископ Платон (световно име Миливоје) је рођен 29. септембра 1874. године у Београду од оца Илије и мајке Јелке (Соколовић). Гимназију је учио у Врању и Нишу, а затим школовање наставио у Београдској богословији, где се замонашио док је похађао трећи разред.

По завршетку Богословије је рукоположен за ђакона и презвитера. Године 1896. одлази у Српско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља. По повратку из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца. Као професор је службовао у Алексинцу и Јагодини и за то време је одликован достојанством синђела, протосинђела и архимандрита.

У току Првог балканског рата 1912. године архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник. Кратко време био је администратор Охридске епархије. Окупацију је провео у Србији. Био је и старешина манастира Крушедола (1934-1936). За викарног Епископа моравичког изабран је 1936. године. Хиротонисао га је Патријарх српски Варнава 4. октобра у Сремским Карловцима уз саслужење митрополита загребачког Доситеја и Анастасија из Руске Православне Заграничне Цркве, као и епископа бачког Иринеја, бостонског Макарија и сремског Саве. За Епископа охридско-битољског је изабран 22. јуна 1938. године. Следеће године је премештен у Бању Луку.

Као Епископ бањалучки дочекао је почетак Другог светског рата. Када му је саопштено да као рођени Србин из Србије мора да напусти Независну Државу Хрватску, он је одговорио: Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свог духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време док ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце.

Усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га 5. маја 1941. године, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бања Луке где су их убили и бацили у реку Врбању. Свештеномученика Платона Бањалучког је убио усташа Асим Ћелић. Владичино унакажено тело је пронађено у селу Кумсалима 23. маја 1941. године. Сахрањен је на војничком гробљу у Бања Луци, а 1973. године је пренет у бањалучку Саборну цркву. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 1998. године га је прогласио за свештеномученика и тада је унет у Именослов светих Српске Православне Цркве. Славимо га 22. априла по црквеном, а 5. маја по грегоријанском календару.

Тропар, глас 8:  У чаши Христовој сапричасниче  и апостолима санаследниче,  свештеномучениче Платоне, архипастиру бањалучки. Река Врбас постаде река живота вечног,  који сад наслеђујеш са паством твојом, што ради вере праве с тобом пострада. И сада, Светитељу, са новомученицима, моли Христа Бога и Спаса свију да спасе род наш православни.

Кондак, глас 3:  Црква данас слави свога архипастира Платона, славног свештеномученика, и с њим мноштво дивних новомученика што за веру праву невино пострадаше и Царство Небеско вечно наследише. Тога ради славимо Христа Логоса, Предвечног Бога и Спаса нашег.

Рођен је 4. јануара 1886. године у Скраду код Војнића, од оца Богдана, учитеља, и мајке Софије Добросављевић. Завршио је вишу пучку школу у Слуњу и Велику реалну гимназију у Раковцу код Карловца 1904. године. Исте године одлази у Сремске  Карловце где се уписао у прву генерацију Карловачке богословије, коју је подигао  Карловачки патријарх Георгије (Бранковић).

Заједно у разреду био је са Николом Алагићем из Мазина, потоњим главним секретаром Светог Архијерејског Синода; Светиславом Брдваревићем, потоњим Митрополитом будимским Арсенијем; и Светозаром Трлајићем из Мола, потоњим Епископом горњокарловачким Савом свештеномучеником. Богословију са испитом зрелости је завршио у јулу 1908. године. У брак са Даницом Стојановић из Оточца ступио је 29. фебруара 1909. године. У браку су добили децу: Мирјану, Небојшу и Георгину. Епископ горњокарловачки Михаило (Грујић) је рукоположио Бранка Добросављевића у Саборном храму у Плашком у чин ђакона 15/18. марта, а у чин презвитера 22. марта/4. априла 1909. године. Службовао је на парохијама у Бачуги и Радовици, а од 1910. године постављен је за пароха на Вељуну.

Као вељунски парох радио је на просвећивању, духовном и културном подизању села. Године 1935. изабран је за народног посланика у срезу Слуњском. Као посланик у Скупштини Краљевине Југославије 1937. године веома се жестоко супротставио ратификацији конкордата са Светом столицом и позвао посланике да гласају против. Краљ Александар I Карађорђевић га је одликовао орденом Светог Саве петог реда 1929. године. Следеће године, 15. децембра 1930. године, краљ Александар одликује га краљевским орденом Југословенске круне петог реда. Произведен је у чин протојереја са правом ношења надбедреника у манастирском храму Рођења Светог Јована Претече у Гомирју 14/27. марта 1938. године од Митрополита загребачког Доситеја (Васића), тадашњег администратора Епархије горњокарловачке.

Након што је окупирана Краљевина Југославија и подељене на интересне зоне окупатора и њихових савезника, основана је и геноцидна творевина Независна Држава Хрватска са својом усташком војском. На Ђурђевдан 6. маја 1941. године, на дан његове крсне славе, проту Бранка су ухапсиле усташе које је предводио бојник усташке војске Иван Шајфор, учитељ из Вељуна. Тога дана је ухапшено преко шест стотина Срба, међу њима и свештеник Димитрије Скорупан, парох из Цвијановић брда, и Небојша, студент медицине, син проте Бранка. Најпре су били заточени у жандармеријској станици у Вељуну где су свирепо мучени, а сутрадан 7. маја њих 520 је одведено и убијено код Хрватског Благаја у шуми званој Кестеновац. Преосталих 80 Срба на интервенцију италијанског пуковника Оскара Грита враћено је камионима у Слуњ и пуштено својим кућама.

Архијерејски намесник прота Исо Пејновић известио је марта 1942. године Свети Архијерејски Синод о страдању Срба на вељунској парохији: „У почетку маја 1941. убијен је и опљачкан неки млинар из Благаја, срез Слуњ, који је имао млин на реци Корани. Новине загребачке – нарочито „Хрватски народ“ донеле су опис тога догађаја, бацајући кривњу на Србе из горе поменутих места, да су они извршили наведени злочин над Хрватом млинаром. Усташе из Слуња похапсили су око 500 људи из Вељуна, Цвијановић брда и Полоја, а међу њима проту Бранка Добросављевића са Вељуна и свештеника Димитрија Скорупана из Цвијановић Брда. Сви су људи стрељани дана 6. маја 1941. године у хрватском селу Благају у срезу слуњском“.

Марија Шајфар Мимица је испричала др Ђури Затезалу у Копривници 10. маја 1963. године: „Мој муж (Иван Шајфер) је из Слуња добио налог да прво ухапси православног попа Бранка Добросављевића, његовог сина студента Небојшу, Раду Гојсовића, Милића Гојсовића, Радоша Вујићића, Ђуру Велимировића, Ману Михајловића, Тодора Драгулића и друге...“ Душан Никшић из Доњег Полоја се сећа: „Добро сам запамтио окрвављеног свештеника Бранка Добросављевића, његовог сина Небојшу, студента медицине, председника општине Тодора Дудуковића, гостионичара Ману Манојловића и Мукицу Вучковића“.

Из извештаја италијанских војних органа о злочинима над српским народом и црквеном јерархијом у Независној Држави Хрватској у времену од успостављања хрватске власти до 20. јула 1941. године наводи се: „Прота Бранко Добросављевић из Вељуна котар Слуњ. Усташе су му наредиле да ископа јаму за сина студента. Кад је завршио пред њега су довели сина и почели су га мучити тако страшно да је младић од тога умро. Онда су усташе наредили оцу да говори молитву за мртве. За време службе прота Бранко онесвестио се три пута, али су га они ударцима пушке присилили да заврши. И он је подлегао због њихове окрутности на истоме месту“. Мученичку смрт проте Бранка помиње и генерал Фуруја Монтичелије, командант пешадијске дивизије „Сасари“ у свом дневнику, који се данас чува у Државном архиву у Риму.

После завршетка рата, 1946. године, посмртни остаци проте Бранка Добросављевића, његовог сина Небојше, свештеника Димитрија Скорупана и осталих побијених Срба код Хрватског Благаја у шуми Кестеновац пренети су у заједничку гробницу на Вељуну, где и данас почивају.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на својој седници од 22. маја 1998. године, донео је одлуку да за свештеномученика Православне Цркве прогласи протојереј Бранко Добросављевић, парох вељунски. Молитвено се прославља 7. маја и 17. јула, по новом календару. 

Свети синод одобрава одлуке о канонизацији

Свети синод Руске православне цркве састао се 14. маја 2026. године у Патријаршијској и синодалној резиденцији у Даниловском манастиру у Москви под председавање патријарха московског Кирила.

Након седнице, Владимир Легојда, председник Синодалног одељења за односе Цркве са друштвом и медијима, изложио је одлуке које је Синод усвојио, укључујући питања која се односе на црквену администрацију и канонизацију.

Према Легојдиним речима, чланови Светог синода саслушали су извештај патријарха Кирила о његовој недавној првосвештеничкој посети Кубанској митрополији.

Легојда је даље изјавио да је Синод размотрио извештаје које су поднеле синодалне институције у вези са њиховим активностима током 2025. године. Након дискусије, чланови су одобрили годишње извештаје синодских одељења и институција.

Свети Синод је такође потврдио дневнике Синода Патријаршијског егзархата Западне Европе од 11. фебруара 2026. године, као и дневнике Синода Средњоазијске митрополитанске области од 17. марта 2026. године.

Значајан део састанка био је посвећен питањима канонизације. Синод је саслушао извештај епископа троичког Панкратија, председника Синодске комисије за канонизацију светих, у вези са молбом коју је поднео митрополит Јекатеринбурга и Верхотурја Јевгеније за уврштавање монаха Владимира (Јелизарова) у Синаксис новомученика и исповедника Руске Цркве.

Након разматрања, Свети Синод је одлучио да уврсти име монаха Владимира Јелизарова у званични регистар новомученика и исповедника Руске Цркве. Синод је даље одлучио да, уколико се његове мошти открију, оне треба поштовати као свете мошти. Такође је одлучено да се иконе новопрослављеног светитеља насликају ради поштовања и да се његово име дода на претходно одобрени Синаксис Светих Јекатеринбурга и Перма.

Синод је такође размотрио молбу коју је поднео митрополит Орловски и Болховски Тихон у вези са укључивањем Атанасија Андрејевича Сајка у Синаксис Новомученика и Исповедника Руске Цркве. Синод је одлучио да Атанасија Сајка, који се упокојио 1967. године, уврсти међу исповеднике Руске Цркве.

Према одлуци Синода, часни остаци блаженог Атанасија Сајка, уколико буду пронађени, такође треба сматрати светим моштима и указивати им се одговарајуће поштовање. Синод је такође одобрио сликање икона у његову част и додао његово име на Синаксис Светих Орловских.

Поред тога, Синод је размотрио предлоге који се тичу регионалних Синаксиса светих. Одговарајући на молбу митрополита Јована Јошкар-Олинског и Маријског, Синод је одобрио званични списак Светих Маријске митрополије и утврдио датум њиховог помена.

Синод је такође прихватио захтев митрополита Теодосија Самарског и Новокујбишевског да се Синаксис Светих Самарске митрополије допуни именом Светог Герасима (Доброседова), епископа Астраханског, који је једанаест година водио Самарску епархију и упокојио се 1880. године.

Најава за

21. јун - 18. јул

Светосавски камп

манастир Озрен

Благословом Његовог Високопреосвештенства митрополита зворничко-тузланског господина Фотија, најављујемо јубиларни, десети по реду, Светосавски омладински камп при манастиру Светог Николе на Озрену.

Камп „Свети краљ Драгутин” одржава се у организацији Канцеларије за вјерску наставу Епархије зворничко-тузланске.

Овогодишње сабрање планирано је кроз четири групе у трајању од по седам дана (у ритму недјеља–субота), у периоду од 21. јуна до 18. јула.

Српска Православна Црква

О Васкрсу 2026. лета Господњег

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ O ВАСКРСУ 2026. ГОДИНЕ

ПОРФИРИЈЕ

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Реч Божја, Јеванђеље Христово, духовна ризница Цркве Божје, из које се десницом Господњом у срца наша сеју семена вечнога живота, препуна је истина скривених у Богу. То нису апстрактне идеје него речи које се испуњавају у нашим животима. Међу њима су и речи којима нас Господ упозорава на времена у којима ће се узети мир са земље (Откр. 6, 3 – 4), када ћемо чути ратове и гласове о ратовима, јер ће устати народ на народ и царство на царство (Мат. 24, 6 – 7 и Лук. 21, 9 – 10).

Ове речи, које су многим поколењима наших предака звучале као упозорење на будућа времена и њихова најава, данас су стварност у којој живимо. Видимо немире међу народима, слушамо гласове о ратовима и сведоци смо ратова, страдањâ и неизвесности у свету. Док небо парају трагови ракетâ смрти, а у ушима узнемиреног човечанства одјекују звуци сирена које најављују разарања и страдања, из дубинâ празног Христовог гроба чује се глас анђела, сведока Васкрсења, који поручује женама мироносицама, а преко њих и свима нама, као и сваком људском бићу: „Не бојте се!” (Мат. 28, 5). Страх не одгони од нас само анђео него, пре и више од њега, Онај Који је укинуо страх од смрти, која јесте суштински разлог за сваки страх. Смрћу смрт победивши, Васкрсли Богочовек Христос нам се такође обраћа речима: „Не бојте се!” (Мат. 28, 10). Тако охрабрени, знамо да застрашујући догађаји наших дана нису последња реч историје него позив на будност и утврђење у Богу.

Шта нам говоре данашњи знаци времена? Иако је празни Христов гроб победио силу свакога гроба и показао да ниједан гроб нема последњу реч, у историји и у нашој стварности и даље постоје живи гробови испуњени мржњом, себичношћу, страстима и самољубљем. Препознајемо их у мрачним људским срцима, у неограниченој себичности, у медијима који шире неистину, у ратовима, у свим нашим страстима и гресима против љубави Божје. Ти гробови, упркос Васкрсењу Христовом, непрестано изопачују и руже сâм живот као бесцен-дар љубави Божје.

Један од најпотреснијих примера такве стварности јесте чињеница да се последице данашње светске кризе, нажалост, мере хладним економским показатељима, мерилима трговаца земаљских (ср. Откр. 18, 3), — финансијским губицима, поремећајима и падовима на берзама и тржиштима, — док у дубокој сенци тих прорачуна остају људске трагедије: смрт невиних, страдање деце и унесрећеност милионâ људи. Управо таква перспектива, у којој се материјална добит ставља испред људског живота, није само довела до ратова и неправди — она се њима и учвршћује. То је велики пораз нас људи.

Свет у коме живимо све је нестабилнији, а човек све уплашенији. Системи вредности се организовано и присилно мењају, притом у смеру антивредности. Обећања и уговори који су свечано потписивани брутално се газе. Сазнање о таквим вероломствима изазива насиље и све веће поделе међу народима, док се политички и културолошки јаз продубљује. На рушевинама умирућих цивилизација цвета духовна неизвесност и губитак смисла.

Зашто се у том свеопштем мраку не препознаје и не види Васкрсли Господ? Одговор на то питање већ је дат у самом Јеванђељу. Васкрслог Богочовека Христа нису одмах могли да препознају ни Његови ученици и непосредни следбеници. Марија Магдалина Га је видела крај празнога Гроба, не знајући да је то Господ Исус Христос (Јов. 20, 14). Препознала Га је пошто јој се обратио именом: „Марија!” (Јов. 20, 16). Исто тако, апостоли Лука и Клеопа нису препознали Господа (Лук. 24, 16) на путу у Емаус него „при ломљењу хлеба” (Лук. 24, 35), када их је Господ причестио.

Васкрслога Господа нису препознали ни апостоли док је са обале Тиверијадског мора посматрао њихов безуспешни риболов (Јов. 21, 4). Препознали су Га тек пошто су, послушавши Његову заповест, бацили мрежу са десне стране лађе и ухватили много риба (Јов. 21, 6 – 7). Препознали су га у чуду као духовном простору у коме се сусрећу и целивају сила Божја и вера људска.

Нису Га апостоли препознали ни у недељним сабрањима иза затворених врата: једном су, уплашени, помислили да виде духа (Лук. 24, 37), а други пут су на основу ранâ од клинова и копља поверовали у стварност Васкрсења и Његово присуство (Јов. 20, 27). Васкрсли Богочовек Христос налазио се међу њима, али они нису били у стању да Га одмах препознају на општељудске начине, до тада њима познате. Тајна непрепознавања није остала само догађај из далеке прошлости, везан за прве дане по Васкрсењу Спасовом; она је стварност која траје до данашњег дана.

Да бисмо видели и препознали Васкрслога Господа, није довољан обичан људски вид. Неопходно је ново, духовно сагледавање — дар одозго, светодуховско искуство. Другим речима, неопходно је да уђемо у однос са Њим да би нам Он даровао познање Самога Себе. Тако је Својим ученицима Луки и Клеопи Господ, на крају, отворио очи и даровао им духовни вид да би Га познали (Лук. 24, 31), а апостолима сабраним иза затворених врата отворио ум да би разумели пророштва Светог Писма (Лук. 24, 45) и оно што се са Господом имало збити.

То што Васкрсли Христос није био одмах препознат не значи да се Он скривао од људи него да је поштовао њихову слободу. На тај начин је поново показао и потврдио оно што је човеку од почетка даровано: слобода да се определи за Бога и да Му из те слободе верује и служи. Христос није људском роду наметнуо истину Васкрсења него ју је положио у простор вере. Шта би било да се Васкрсли јавио Пилату, стао пред Синедрион или се појавио на јерусалимским трговима? Тада би благовест о Васкрсењу постала демонстрација силе и моћи, а сама истина била би, на известан начин, наметнута. Уместо тога, Господ се јавља онима који Га љубе и тиме утемељује нове начине препознавања и прихватања истинског живота.

Који су то начини и како савремени човек може да доживи ту стварност? Савремени човек ту стварност доживљава пре свега као лични сусрет са Богом, у којем га Васкрсли ословљава именом, као што се открио Марији Магдалини. Без личног молитвеног и подвижничког односа није могуће ни упознати ни препознати Бога. Доживљава је затим као општење, заједничарење, у евхаристијском сабрању, причешћујући се телом и крвљу Христовом на светој Литургији. Човек, попут Луке и Клеопе, из самих руку Христових — кроз руке свештенослужитеља — прима Хлеб који силази са неба и дарује живот свету. И најзад, доживљава је као послушање речи Божјој и као искуство чуда, попут апостолâ који су на Тиверијадском мору појмили да је све у Васкрслом Богочовеку чудесно и спасоносно.

Чуда нису само необични догађаји нити само велики Божји захвати у историји. Раздвајање Црвеног мора јесте било чудо. Али је чудо и кад опростимо и прекинемо круг мржње. То није тек морални захтев нити апстрактно начело. То је пројава Васкрсења и учествовање у његовој сили и слави. Освета је распеће без васкрсења, а непраштање и мржња су смрт и заувек запечаћени гроб. Зато Васкрсење није само догађај који припада прошлости него стварност у коју улазимо сваки пут кад опраштамо, када не узвраћамо ударцем на ударац и кад у непријатељу препознајемо брата. Тада бирамо живот уместо смрти. Тада се камен помера и са нашег унутрашњег гроба.

Препознајемо Господа и у сваком људском страдању, којег, нажалост, има напретек, као и у сваком сиромашном, одбаченом и презреном, сусрећући Га у њима кроз делатну љубав. Јер, Васкрсли Господ Исус Христос је рекао: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте” (Мат. 25, 40). Управо се у томе показује да вера у Васкрсење није само унутрашње уверење него сила која обликује наш однос према ближњима, према сваком човеку као икони Божјој.

Данас се, с посебном пажњом и бригом, молимо за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији, вековном историјском изворишту и духовном средишту српског народа, непосредно делећи с њима сва искушења и изазове с којима се непрекидно суочавају и крепећи их да истрају у свом сведочењу и да остану верни својој Цркви, вери и себи самима. Истовремено, подсећамо све и сваког међу нама да није довољно волети Косово и Метохију, само на речима. Та се љубав мора преточити у дела, у конкретну бригу о ближњима, у братољубива дела милосрђа, у старање о деци и о свима којима је помоћ неопходна. Не сме се допустити да се у свести нашег народа Срби с Косова и из Метохије представе као препрека или сметња неком будућем, наводно бољем животу. Без њих, без наших косовско-метохијских Срба, без Срба Старе Србије, нема бољег живота ни за кога од нас. Сви смо ми један народ и једно Тело у Христу, повезано истом вером и истим страдањем, али и истом надом и истим прослављењем.

Из такве вере и таквог заједништва, драга децо духовна, уђимо у радост Васкрсења и рецимо: „Васкрсење Христово видевши, поклонимо се светоме Господу Исусу, јединоме Безгрешноме”, и са Светим апостолом Павлом ускликнимо: „Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?” (IКор. 15, 55). Утешени силом и благодаћу овог великог и свечаног Празника над празницима, Пасхе нове и свештене, Пасхе велике и непорочне, Пасхе тајанствене, Пасхе која нам је отворила двери рајске, загрлимо једни друге и рецимо и онима који нас мрзе: Браћо! На крају, који је и почетак, сложно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши.

Све вас поздрављамо свепобедним и сверадосним поздравом:

 ХРИСТОС ВАСКРСЕ! 

Дано у Патријаршији српској у Београду,

о Васкрсу 2026. године.

Васкршња посланица

Српске Православне Цркве

Благодатни огањ сишао у Цркву Светог Гроба у Јерусалиму

Благодатни огањ сишао је у Цркву Светог Гроба у Јерусалиму, где су се за њега молили јерусалимски патријарх Теофил и бројни свештенство и ходочасници, преносе РИА Новости.

Сваке године на Велику суботу, у Јерусалиму се на гробу Господњем молитвама дочекује силазак Благодатног огња.

Прво се у цркви одвијају молитвене поворке. У капели изнад Светог гроба се траже извори ватре и она се запечаћује, а јерусалимски патријарх скида своје свечане одежде како би јасно ставио до знања да не уноси никакве изворе ватре у капелу и потом улази у капелу. Тада се светла у цркви гасе и почиње ишчекивање чуда.

Након силаска Благодатног огња, јерусалимски патријарх пали свеће са њим и дели огањ свештенству и лаицима окупљеним у цркви. Међу њима је и делегација Фондације Светог Андреја Првозваног, која ће доставити огањ у Храм Христа Спаситеља у Москви за поноћну ускршњу службу, која се ове године одржава у ноћи између 11. и 12. априла.

Огањ ће бити предат и представницима неколико епархија Руске православне цркве и 15 цркава у Москви.

Свети огањ ће ноћас стићи и у београдски Храм Светог Саве, где ће архијереј који ће предводити богослужење упалити прву свећу Светим и благодатним огњем, да би затим тим пламеном сви присутни верници упалили своје свеће.

Васкрсење Господа Исуса Христа - Васкрс

Васкрс - хришћанска Пасха (грч: Χριστιανικό Πάσχα) - највећи хришћански празник, дан који Црква слави као централни догађај Христове победе над смрћу. Васкрсење Господа Исуса Христа је темељ Хришћанства: „А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, празна је и вера наша“ (1 Кор 15,14), тј. сва вера и проповед Христових ученика, а касније и сваког Хришћанина, ниче из тог најважнијег Христовог дела. На истини да је Христос Васкрсао заснива се и нада Хришћана у сопствено васкрсење: „јер као што у Адаму сви умиру, тако ћe и у Христу сви оживети“ (1 Кор 15,22).

Дакле, Васкрс је врхунац хришћанске Црквене године, празник над празницима, јер на тај велики дан испунило се очекивање и жеља свих праведника и пророка од Адама до Светог Јована Крститеља. Васкрс се зове и Пасха, по угледу на старозаветни празник који су Јевреји светковали у пролеће, у спомен чудесног ослобођења из египатског ропства. У том смислу, Васкрс је хришћанска Пасха која означава прелазак са Христом из смрти у живот, са земље у вечни небески живот.

Пошто је Христово васкрсење било у недељу, тога дана ћe се Хришћани сећати и славити своје ослобођење од греха и смрти. Тога дана је новозаветни празник Васкрс, а на тај дан Црква пева: „Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему.“

Васкрс је покретан празник, који се увек везује само за дан недељни, и може пасти у размаку од 35 дана, од 22. марта до 25. априла. Цела недеља по Васкрсу назива се Светла недеља, а Црквене песме које се тада певају, пуне су радости и весеља, певају се чак и у тужним приликама, на погребу, ако би се десио те недеље.

Како је у прва три века Хришћанства долазило до несугласица око датума слављења Васкрса (разлика између синоптичара и јеванђелисте Јована у погледу датума Христове смрти), Црква је на Првом васељенском сабору у Никеји (325), донела општеважећу одлуку ο датуму празновања Васкрса: Васкрс се слави у прву недељу после првог пуног месеца који дође после пролећне равнодневице, и после јеврејске Пасхе. Иако је одлука ο празновању Васкрса донета 325. године, тек је 526. године успостављена равнотежа између Истока и Запада у погледу датума празновања Васкрса.

Код хришћана је обичај да се за Васкрс спремају обојена и шарена јаја, на којима се цртају хришћанска обележја и исписује поздрав: „Христос васкрсе!“ По предању, овај обичај потиче из времена Христовог Васкрсења и Вазнесења. Наиме, следбеница Исуса Христа Mapиja Магдалена дошла је, после Христовог Вазнесења, у Рим ради проповедања Јеванђеља. И када је изашла пред цара Тиберија, поздравила га је речима: „Христос васкрсе!“ и пружила му на дар офарбано јаје, а по угледу на њу, Хришћани су продужили праксу бојења и шарања јаја.

Васкршњим јајетом жели се представити очигледност Васкрсења и како из мртвила постаје живот. Јер, јаје је само по себи мртва ствар, али под утицајем топлоте, кад се стави под кокош, развије се у њему живот и излеже се живо пиле, које својом снагом развали свој гроб – љуску, и изађе на свет – као што је и Исус Христос оживео и из гроба устао. Црвена боја је боја радости, због тог радосног догађаја, и символизује Божанску природу Христову; то је боја Божанске љубави. Обичај је да се васкршња јаја шарају на Велику суботу. Постоје бројни локални обичаји везани за украшавање (шарање) васкршњих јаја. У воду у којој се кувају јаја ставља се и освећена водица.

Страсна седмица (грчки: Μεγάλη Εβδομάδα - Велика седмица) - Последња седмица Васкршњег поста пре Пасхе - Васкрса, проводила се од најстаријих времена у најстрожем посту. Апостолске установе прописују да се ове седмице употребљавају само хлеб, со и воће, а Велики петак и Велика субота су потпуно без хране. Од давнина се назива Великом седмицом.

Будући да се Света четрдесетница завршава у петак, пред Суботу светог и праведног Лазара, Јерусалимска црква је ову суботу прибројавала Великој седмици. Сваки дан ове седмице, назива се у богослужбеним књигама, светим и великим због светих и великих догађаја који су се збили тих дана. Сваки дан има своју тему, а сви заједно се проводе у посту без уља, изузев Великог четвртка који се сматра празничним даном, јер је овога дана установљена Света тајна Евхаристије. Богослужење ових дана изложено је у Посном триоду. Посни триод ову седмицу назива Седмицом спасоносних страдања.

Велики понедељак (грчки: Μεγάλη Δευτέρα) - Понедељак Страсне (Страдалне) седмице посвећен је последњим догађајима из земаљског живота Господа Исуса Христа који су предсказани у животу страдалног Јосифа, сина старозаветног патријарха Јакова. Попут Јосифа, кога су браћа из зависти бацила у јаму, а затим га продала да би он касније владао Египтом, и Спаситељ је предат у руке грешника, осуђен, распет и сахрањен, а после Свога Васкрсења влада светом.

Поред успомене на Јосифа, старозаветног страдалника, служба овога дана посвећена је и проклетству смокве коју је Спаситељ због њене неплодности осудио да се осуши (Мт 21, 17-22; Мк 11, 19-26), а она је слика јеврејске синагоге која је Спаситеља предала на смрт.

Три песме ο целомудреном Јосифу, праобразу Господа Исуса Христа, за службу овога дана написао је Роман Слаткопевац, а остале песме свети Андреј Критски, свети Јован Дамаскин и Косма Мајумски.

Велики уторак (грчки: Μεγάλη Τρίτη) - Уторак Страсне (Страдалне) седмице својом службом посвећеном јеванђелском казивању ο десет девојака учи Хришћане да буду увек спремни, попут пет мудрих девојака да Христа, небеског Женика, дочекају и сретну, не само целомудреношћу, већ и добрим делима (јелејем, који се спомиње у одељку који се чита тог дана на Пређеосвећеној Литургији), јер за спасење није довољна само девственост већ и дела хришћанског милосрђа. Поред ове приче, читају се још и друге две: ο талантима и ο Страшном Суду. Песме за службу овога дана написали су Роман Слаткопевац, Косма Мајумски и свети Андреј Критски.

Велика среда (грчки Μεγάλη Τετάρτη) - Богослужбене химне овога дана говоре ο жени грешници која је миром помазала Исуса Христа (Лк 7, 36-50). На Велику среду престаје се са служењем Пређеосвећене Литургије као и са читањем молитве светог Јефрема Сирина коју прате велики поклони.

Велики четвртак (грчки: Μεγάλη Πέμπτη) - Четвртак Страсне (Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од стране Спаситеља, Тајне вечере, односно установљења Свете тајне Евхаристије и натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења Свете Евхаристије - тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог Причешћа. Од изречених речи: "Ово чините у мој спомен..." (Лк 22, 19; 1 Кор 11, 24), па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође.

У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти.

На Литургији Великог четвртка освећује се, по потреби, Свето миро у саборним храмовима у седиштима аутокефалних цркава, чије је варење почело на Велики понедељак. На овој Литургији такође се освећују и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе године. Уместо херувимске песме, причасне и песме "Да исполњатсја.." пева се део молитве пред Причешће: "Вечери твојеја тајнија.." Увече се држи велико бденије и чита се Дванаест страсних Јеванђеља, у којима су описана страдања Господња.

За успомену на омивање ногу од стране Спаситеља, у саборним храмовима појединих цркава и данас се врши чин омивања ногу после одслужене архијерејске Литургије светог Василија Великог, нарочито у Јерусалиму. У Српској Православној цркви, овај чин се вршио већ у првој половини четрнаестог века, као што се види из Типика српског архиепископа Никодима. У Карловачкој Митрополији обновио га је Митрополит Павле Ненадовић.

Велики петак (грчки: Μεγάλη Παρασκευή) - Петак Страсне (Страдалне) седмице је дан крсног страдања Господњег. На тај дан, Црква се сећа догађаја који су непосредно претходили Распећу; почевши од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, неуспелог покушаја да Га оптуже, па до гласног викања јудејског народа: "Распни Га!"; ношења крста кроз град, на путу према Голготи; разапињања и праштања џелатима речима: "Оче, опрости им, јер не знају шта раде"; умирања, скидања са крста, помазивања миром, повијања Тела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко не украде Тело Господње.

Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву.

У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења - на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. После вечерње, поје се мало повечерје са каноном ο распећу Господњем, такозвани Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост.

Велика субота (грчки: Μεγάλο Σάββατο) - Овај дан посвећен је успомени на погреб Господа Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Присуство Христово у гробу је Телом, а духом је био у Аду, а у исто време је на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице. То је она субота у коју је Господ Исус Христос показао да је дошао крај старом веку који је био обележен светковањем суботњег дана, и отпочео нови век у коме се светкује дан Његовог Васкрсења, дан есхате, дан који сви Хришћани жељно очекују - Други Христов долазак.

Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије - стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан.

При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво ο васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом светог Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове Литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест ο Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу.

Страсна јеванђеља (грчки: Δώδεκα Ευαγγελίων - Дванаест Јеванђеља) - Ова јеванђеља излажу садржину страдања Христових - зато се и зову страсна; у питању су Христове страсти, то јест страдања. Има 12 страсних Јеванђеља према броју сати ноћи. Одломци ο Христовом страдању узети из сва четири Јеванђеља и распоређени за читање, а између одломака иду антифони - песме које за овај празник имају велику садржајну сличност с текстовима Јеванђеља. Читају се на јутрењу Великог петка, и она, заједно са антифонима који се певају, треба да верне мотивишу да целу ноћ проведу у молитви - како би се усличили Апостолима, који су са својим Учитељем провели ноћ у Гетсиманском врту. Припев који претходи и следи читању Јеванђеља, није редован, него посебан и садржајно је сагласан и дану и текстовима ο страдању Христовом; он гласи: "Слава дуготрпљењу Твоме, Господе". Њихов избор и употреба за овај дан потиче из раних векова. Свети Јован Златоусти говори ο њима као одређеном појму и пракси за Велики петак, односно Велики четвртак навече.