Под духовном заштитом Светог Василија 32 године просвећује српски народ

Богословски факултет „Свети Василије Острошки“, тада као Духовна академија, основан је у Фочи 1994. године да Дрина не буде граница, већ кичма српског народа, која спаја и јача братске везе, да Христовом светлошћу просвећује српски народ, истакнуто је прослави крсној слави те високошколске установе.

После свете Литургије у храму Светог Саве, којом је началствовао јереј др Србољуб Убипариповић, декан Богословског факултета у Београду, и освећења славског колача, у Градском позоришту је одржана свечана академија. Подељене су дипломе за шест дипломираних теолога и три мастера теологије, који су та звања стекли између две крсне славе, као и награде најбољим студентима са просеком оцена изнад 9,50. Најбољи међу најбољима, са просеком оцена 9,97 јесте студент четврте године Његош Ћебић из Рогатице. „Уз труд и веру, све се полако стигне“, каже Ћебић. 

Славску беједу одржао је асистент Богословског факултета Светог Василија Острошког Дарко Крсман, подсетивши да богословље није знање о Богу, већ пут ка Њему, а вера сусрет Бога и човека. Он је истакао да богословље подсећа српски народ да ходајући земљом никада не престане да се држи неба.

Декан Богословског факултета у Београду јереј др Србољуб Убипариповић је истакао да је дан Светог Василија Острошког сверадосни празник свих хришћана широм света без обзира на нацију и боју коже. „Богословски факултети у Београду, Фочи и Либертвилу су триптих највиших богословских и академских училишта Српске Православне Цркве и нашег благочестивог српског народа. Упутили смо заједно молитве Светом оцу Василију Острошком да нас молитвама укрепи и да настави да наткриљује овај град и овај факултет“, рекао је др Убипариповић.

Декан Богословског факултета протојереј-ставрофоро Дарко Ђого је подсетио да су факултет пре 32 године основали великани српске богословске мисли, архијереји дабробосански Николај, захумско-херцеговачки Атанасије, црногорско-приморски Амфилохије и бачки Иринеј, а међу оснивачима су били и истакнути универзитетски професори Војислав Максимовић и Жарко Видовић. „Тадашња Духовна академија у Србињу почела је рад под покровитељством Светог Василија Острошког у врло тешком времену. Са њом се дешава исто оно што се дешава са српским народом и са хришћанском благом вешћу, а то је да је увек сви потцењују и сви сматрају да је готова и да јој је ту негде крај, али она увек васкрсне и даје нове плодове“, рекао је др Ђого.

Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“ покрива Фочу духовним штитом и један је од стубова њеног идентитета, истакао је начелник општине Милан Вукадиновић, док је ректор Универзитета у Источном Сарајеву Милан Кулић поручио да овај факултет даје посебан печат постојању и развоју универзитета. На Богословском факултету „Свети Василије Острошки“ тренутно се образује око 350 студената.

Обавештавамо сав верни народ Православне Епархије нишке, све сроднике, пријатеље и познанике, да се, након дуже борбе са болешћу, у Господу упокојио протојереј-ставрофор Љубиша Марковић, парох нишки у пензији.

Протојереј-ставрофор Љубиша Марковић рођен је 15. новембра 1958. године, у селу Глашинце код Житорађе, од оца Тодосија и мајке Вере. Основну школу завршио је у Житорађи, након чега уписује Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену. Средње богословско образовање завршава у Богословији Света Три Јерарха у манастиру Крка. Дана 23. маја 1982. године ступа у брак са Слађаном Стојановић, са којом има троје деце. У чин ђакона рукоположен је 15. августа 1982. године у манастиру Наупаре код Крушевца, руком тадашњег Епископа нишког Иринеја.

У презвитерски чин рукоположен је 19. августа 1982. године, у манастиру Светог Стефана у Липовцу, по чему бива постављен за пароха доњотрнавског. Од 15. септембра 1987. године опслужује парохију у Вртишту. По потреби службе, 13. септембра 1995. године премештен је на осму нишку парохију при Саборном храму, да би касније био премештен на другу парохију при храму Светих Царева Константина и Јелене у Нишу, где остаје до пензије. Чином протојереја одликован је 8. јануара 2010. године, а правом ношења напрсног крста на дан храмовне славе, 3. јуна 2021. године.

Света заупокојена Литургија служиће се у петак, 15. маја 2026. године, у храму Воздвижења Часног Крста на нишком Новом гробљу, са почетком у 8:30 часова. Свештенико опело служиће се у наставку.

Саборно на Мајевици

Манастир Светог пророка Јеремије у Рожњу на Мајевици прославио је јуче своју крсну славу у присуству великог броја вјерника пристиглих из свих крајева Републике Српске, Србије и дијаспоре. Ова светиња, која по предању потиче из 13. вијека као задужбина краља Стефана Драгутина, још једном је постала мјесто молитвеног окупљања и снажног свједочанства вјере и опстанка нашег народа.
Празнично сабрање почело је Светом литургијом, након чега је уприличен трократни опход око храма. У духу молитвеног сјећања, служени су парастоси страдалим мјештанима у Другом свјетском рату и погинулим борцима у Одбрамбено-отаџбинском рату, чиме је одата почаст онима који су своје животе положили за слободу и отаџбину.

Након богослужења, преломљен је славски колач са кумом славе, градоначелником Бањалуке Драшком Станивуковићем, који је и ове године пружио значајну подршку обнови овог манастирског комплекса.

Надлежни парох прибојски, протојереј-ставрофор Зоран Р. Илић, изразио је велику радост због импозантног броја окупљених вјерника.

„Из године у годину све је већи број људи који долазе овдје. Захваљујем свима који помажу, а посебно општини Лопаре и начелнику који су уз нас од самог почетка обнове“, истакао је прота Илић.

Начелник општине Лопаре, Радо Савић, нагласио је важност саборности коју ова светиња подстиче код Рожњака расутих широм Европе.

„Са нама је градоначелник Станивуковић који је показао велики сензибилитет за овај храм, пружајући материјалну подршку и помажући саборност нашег народа. Општинска управа ће наставити да снажно подржава ову светињу и народ Рожња“, поручио је Савић.

Кума славе, Драшко Станивуковић, истакао је да је прихватање кумства заправо прихватање завјета чувања вјере и традиције.

„Човјек живи док ствара, а стваралаштво је широко – градити манастире, путеве, породице и отаџбину. Подвижништво значи одрицање за нешто што нас превазилази, а то су светиње, вјера и народ. Част ми је што сам и ове године овдје и што заједно видимо плодове нашег рада“, изјавио је Станивуковић, захваливши се свештенству и руководству општине на успјешној сарадњи.

Манастир Рожањ, иако у свом данашњем облику млада грађевина, носи у себи дубоку историјску вертикалу која веже прошлост и садашњост. Празнично дружење настављено је уз трпезу љубави, уз заједничку поруку да ће се народ Мајевице овдје окупљати у све већем броју, обнављајући своје светиње и своју душу.

(1989–2026)

Синоћ се у болници у Истанбулу, у својој 37. години, упокојио у Господу служитељ Божији, протојереј Богдан Стјепановић, парох бијељински.
Рођен је 11. маја 1989. године у Бијељини, од оца Лазе, свештеника, и мајке Славице, рођене Тешмановић. Основну школу завршио је у Горњем Драгаљевцу, а Српску православну богословију Светог Саве у Београду 2008. године. Апсолвирао је на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки” у Фочи.

Рукоположен је у чин ђакона 21. априла 2011. године, а 26. јула 2021. године у чин свештеника.

Своју свештеничку службу започео је као ђакон при храму Светог великомученика Георгија у Бијељини, 1. маја 2011. године. Од 2013. до 2021. године обављао је дужност помоћника секретара Епархије зворничко-тузланске и епархијског ђакона. Након рукоположења у чин презвитера 2021. године, постављен је за пароха при бијељинском храму Светих апостола Петра и Павла.

Отац Богдан остаће упамћен као изврстан појац, чији је благољепни глас красио богослужења широм Епархије док је службовао као ђакон. Посебно место у његовом духовном и уметничком наслеђу заузима песма „Од огњених језика рођена”, за коју је текст написао тадашњи епископ, а данас митрополит Фотије. Отац Богдан је 2019. године отпевао ову прву студијски снимљену песму по тексту митрополита Фотија, која је у међувремену постала својеврсна химна и антологијско остварење савремене духовне музике.

Протојереј Богдан преминуо је 11. маја 2026. године у болници у Истанбулу, где се опорављао након трансплантације јетре извршене у марту ове године. Подсећамо, свештеник Дарко Перић, парох у Пилици код Зворника, даровао је део своје јетре колеги Богдану, који се суочио са озбиљним здравственим проблемима који су захтевали хитну хируршку интервенцију.

Са супругом Јованом имао је четири кћери: Христину, Теодору, Марију и Лидију.

Нека Господ прими душу слуге свога Богдана у Царство небеско, где нема болести, туге ни уздисаја, већ блажени живот вечни са свима светима.

Вечан му спомен и царство небеско!

Поводом изложбе посвећене 850. годишњици од рођења Светог Саве, првог Архиепископа српског, у Београд су стигле најважније српске светиње из царске лавре манастира Хиландара на Светој Гори.

На београдском аеродрому Никола Тесла 13. маја 2026. године хиландарске светиње, у чијој пратњи је била министар културе Републике Грчке др Лина Мендони, дочекали су преосвећена господа викарни епископи липљански Доситеј и топлички Петар, министар културе Републике Србије г. Никола Селаковић, директор Патријаршијске управне канцеларије архимандрит Данило и протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског. 

Светиње, међу којима су величанствене иконе Христа Пантократора, Богородице Одигитрије и Мајке Божје Млекопитатељнице, дочекане су уз највише црквене и државне почасти. Пронете кроз почасни шпалир Гарде Војске Србије постављен испред авиона на аеродромској писти, светиње су пратили ученици београдске Богословије Светог Саве и млади у српским народним ношњама.

Том свечаном приликом, вероватно по први пут у историји аеродрома Никола Тесла, на писти је служен молебан. Началствовао је Епископ липљански г. Доситеј, уз саслужење протојереја Бориса Савића, јереја Рајка Згоњанина и ђакона Николе Костића и Владимира Јовића. Речи добродошлице и благодарности је изговорио владика Доситеј:

– Овај час када су пред нама најзначајније светиње из царске лавре манастира Хиландара на Светој Гори можемо гледати као парадигму за српску културу и положај српског православног народа у 20. столећу, изразитије у његовој другој половини, али не  мање и на почетку трећег миленијума. Наиме, ми стојимо пред овим великим светињама, светињама које имају конститутивни значај за наше формирање као  крштеног, словесног народа, али их не видимо, јер су у кутијама. Тако су и њихову лепоту, њихову поруку која нам, у суштини, говори само једно: да је Христос васкрсао и да ако идемо за Васкрслим живот има смисла, у деценијама које сам поменуо, крили од нашег народа,  забрањивали је, а многи су због те поруке на различите начине и страдали.

Али, Богу хвала, времена се мењају и данас смо их дочекали на највишем нивоу. То је знак да се, напокон, коначно мења и вредносни систем којим смо упућивани, који се натура и нашој деци и младима, којим смо завођени да бисмо постали оно што нисмо, да бисмо заправо нестали као народ Светог Саве и Светог Симеона  Мироточивог. То је знак да се враћамо на Савин пут, пут који у живот води, пут Хиландара, Жиче, Студенице, Милешеве, Савине, Патријарховог и Савиног Ковиља. Идући тим путем, утемељени у јеванђељским вредностима којима нас је Свети Сава  учио, можемо стићи  свуда, и на Исток и на Запад, и бити прихваћени и уважени свуда, као што је он био прихваћен и уважен.

На послетку, са благословом Његове Светости, још једном се захваљујем свима који су помогли да ове светиње дођу у престони Београд и тако нашем народу омогућили да их види и да им се поклони, а у првом реду министру културе Републике Грчке који нам је учинио част дошавши у  Београд. 

Обраћајући се бројним медијским екипама министар културе Републике Србије г. Никола Селаковић је поручио:

– Данас смо на свечани начин дочекали неке од највећих српских и хиландарских светиња. Поменућу само две међу њима, не умањујући значај осталих, мозаичку икону Пресвете Богородице Одигитрије, за коју са сигурношћу знамо да представља личну својину Светог Симеона који је ујединио српске земље у средњем веку и који је био родоначелник наше најславније владарске лозе Немањића, као и Карејски типик Светог Саве, правни акт духовне природе који уређује начин живота и молитве у Карејској испосници коју је сам Свети Сава устројио.
***
Историјска изложба једноставног назива Свети Сава, коју Музеј Српске Православне Цркве организује у Галерији Српске академије наука и уметности, трајаће од 15. маја до 19. јула. То ће бити потпуно јединствена и непоновљива прилика да, поред других драгоцених уметничких дела везаних за личност и живот Светог Саве, верни народ види и поклони се иконама Христа Пантократора, Богородице Одигитрије, Млекопитатељнице, Светог Саве и Светог Симеона, репликама хиландарског игуманског штапа и патерице Светог Саве Освећеног, Карејском типику и реплици иконе Богородице Тројеручице.

Родио се у Левитском граду Анаготу, у пламену Венијаминову, недалеко од Јерусалима. Отац му је био свештеник Хелкија, те пошто беше од свештеничка рода он би унапред изабран и предзначен за пророчку службу, још пре свог рођења, по Божјем промислу.

Рођен је 600 година пре Христа и прорекао је његово рођење, страдање и васкрсење.

Са пророковањем је почео када му је било 15 година, у време цара Јосије. Пророковао је покајање цару и велможама и свим лажним пророцима и свештеницима. Цару Јоакиму је прорекао да ће му погреб бити као погреб магарца, тј. биће мртав избачен ван Јерусалима. Због тог пророчанства, Јеремију бацише у тамницу, али све се обистини. Такође је прорекао цару Јехонију да ће са својом породицом бити одведен у Вавилон и тамо умрети. Прорекао је и пад Јерусалима. Робовима јеврејским је прорекао да ће у ропству провести 70 година и тачно се тако и десило. Јевреји га одведоше у Мисир да прорекне пропаст мисирских идола и да најави долазак Младенца рођеног од Пречисте Деве Марије. Но, ту и сконча свој овоземни живот, и то од стране својих сународника, који га каменоваше и убише. Пострада овој пророк мученичком смрћу, али његова пророчанства се обистинише после шест векова.

После много година, Часне мошти светог пророка Јеремије пренесе цар Александар Македонски у Александрију у град Тетрафил. Овај угодник Божји наставио је и након своје смрти молити Бога за све нас, те нека молитве његове помажу у борби против наших видљивих и невидљивих непријатеља, у болести и немоћи.

Тропар (глас 2):

Пророка твојего Јеремија памјат Господи празднујушче; тјем тја молим спаси души нашја.

Захваљујући ангажовању Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и угледу који Српска Православна Црква има у пријатељској Грчкој и њеним најважнијим установама, Београд и сав српски православни род доживеће редак благослов, јер поводом изложбе посвећене 850. годишњици од рођења Светог Саве у престоницу свих Срба стижу најзначајније српске светиње из Царске лавре манастира Хиландар на Светој Гори Атонској, које су везане за живот првог српског архиепископа. Светиње ће на Аеродрому „Никола Тесла”​ сутра дочекати Његова Светост Патријарх и највиши представници српске државе, уз црквене и државне почасти.

      Историјска изложба једноставног назива Свети Сава, коју Музеј Српске Православне Цркве организује у Галерији Српске академије наука и уметности, трајаће од 15. маја до 19. јула. То ће бити потпуно јединствена и непоновљива прилика да, поред других драгоцених уметничких дела везаних за личност и живот Светог Саве, верни народ види и поклони се следећим хиландарским светињама:
            - мозаичној икони Богородице Одигитрије, пред којом је уснуо у Господу Стефан Немања, у монаштву прослaвљен као Свети Симеон Мироточиви. Икона је рад солунских мајстора с краја 12. века.  Ово је најстарија икона сачувана у ризници манастира Хи­ландара. Како је сам Свети Сава посведочио у Житију Светог Симеона – монах Симеон је затражио на самрти икону Богоро­дице да пред њом преда дух свој Господу.
            - икони Богородице Млекопитатељнице (Галактотрофусе), светињи Савине испоснице у Кареји. По познијем предању, икону је насликао Свети апостол и јеванђелист Лука, а Свети Сава ју је током свог путовања у Свету земљу добио у манастиру Светог Саве Освећеног у Јерусалиму заједно са патерицом Светог Саве и иконом Богородице Тројеручице, према завештању оснивача Све­тог Саве Освећеног у VI веку;
            - по многима најлепшој икони Христа Пантократора, ремек-делу византијског сликарства, датираној у 1260. годину;
            - чувеној икони Светог Саве и Светог Симеона из 15. века, коју ико­нографске појединости опредељују у XV столеће.
            - реплици Хиландарског игуманског штапа, дару Алексија III Анђела, пореклом из Цариграда, из 1199. године, израђеног од абоноса, јасписа, сребра, позлате и другог драгог и полудрагог камења. Свети Сава је хиландарски игумански штап добио од византијског цара Алексија III Анђе­ла приликом свог боравка у царској престони­ци 1199. године, као симбол потврде да новоосновани српски манастир и његово братство на Атосу имају право да самостално постављају наредне, изабране старешине манастира. За хиландарско братство је овај чин био од вели­ког значаја, будући да је дотадашња пракса на Атосу приликом постављања новог игумана манастира подразумевала његов одлазак на цариградски двор због потврде коју би добио од самог цара.
      - реплици Патерице Светог Саве Освећеног, коју је током свог првог поклоничког путовања у Свету земљу, 1229. године, Свети Сава добио у Великој лаври Светог Саве освећеног. Свето преда­ње каже да је пре своје смрти Сава Освећени одредио да се његов штап – патерица постави уз иконостас главне цркве његовог манастира и прорекао да ће са Запада доћи његов имењак, монах „царског рода” који ће узети његову па­терицу;
      - Карејском типику - препису из прве четвртине XIII века, оснивачком акту, којим су прописана и правила поста и богослужења Испоснице Светог Саве Освећеног у Кареји
      - реплици Иконе Богородице Тројеручице, паладијуму све Српске земље, којој је била посвећена и катедрална црква у Скопљу.  Свето предање нас учи да је припадала Светом Јовану Дамаски­ну, чија се одсечена десница исцелила после молитве пред њом. Свети Сава је ову икону донео из Дамаска, а доцније је извесно време била и у манастиру Студени­ци, одакле је на чудесан начин, 1661. године доспела на Свету Гору, пред манастир Хиландар. икона Богородице Тројеручице налази се у наосу главне манастирске цркве у проски­нитару уз источну страну југозападног стуба, крај игуманског трона.

Више хиљада верника на свечаној литији у Никшићу

Светом архијерејском литургијом у Саборном храму, коју је служио епископ диоклијски Пајсије са свештенством, и свечаном литијом, која је окупила више хиљада грађана из Црне Горе и региона, у Никшићу је традиционално обиљежен Дан Светог Василија Острошког чудотворца, духовног заштитника града подно Требјесе.

Никшић је данас 12.маја посебно у знаку Острошког Чудотворца, светитеља кога поштују људи без обзира на вјеру и нацију. А да Никшић живи под окриљем Светог Василија Острошког свједочи и застава са ликом светитеља, уздигнута на јарболу испред зграде Скупштине општине.

Свечана литија је завршница традиционалне духовно – културне манифестације “Дани Светог Василија Острошког”, а данашњу молитвену шетњу предвододе митрополити црногорско – приморски Јоаникије и будимљанско – никшићки Методије, бројни епископи, као и челници никшићке Општине и Скупштине, Марко Kовачевић, Милица Лалатовић Жижић.

Kолона вјерника кренула је у 18 сати испред Саборног храма посвећеном Светом Василију Острошком и у свештеном ходу, уз духовне пјесме, мирис тамјана, благослова и молитви за мир, напредак, слогу и благостање пролази традиционалном маршрутом никшићким улицама, заустављајући се на више градских раскршћа.

Улицама Никшића проносе се јастук и епитрахиљ Светог Василија Острошког, који се чувају у његовом Саборном храму.

Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије. Родитељи му на крштењу дадоше име Стојан.

Замонашен у манастиру Тврдошу. После неког времена би удостојен и ђаконског и свештеничког чина. Пошто проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског Мардарија. Несложивши се са Мардаријем по питању унијата врати се у Тврдош, одакле оде за Русију из које донесе дарове и новац којим помагаше свој народ.

Притиснут са једне стране латинима, а са друге турцима одлази преко Пећи за Свету Гору.

. По повратку из Свете Горе он сврати опет у Пећ и јави се патријарху Паисију који га 1638. године хиротониса за епископа, и постави га за митрополита Требињског са седиштем у манастиру Тврдошу! Управљаше Св. Василије мудро повереном му епархијом, док турци не погубише митрополита источно-херцеговачког Паисија Требјешанина, након чега га патријарх  Пећки свјатјејши Гаврило Рајић (1648-1656. г.) постави и за митрополита источно-херцеговачког.

Због сталног притиска непријатеља Свети Василије се склони у манастир Острог одакле  управљаше повереном му епархијом!

Многа чуда чињаше Свети Василије како за живота тако и након смрти! Како тада тако и данас! Једно од чуда десило се на дан Св. Василија 12.маја 1999 године када, иако је нато агресор засуо касетним бомбама насеље Дуваниште нико од цивила није страдао!

Мајка светог Василија Острошког

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је, на свом редовном пролећном заседању у мају 2025. године, прибројао лику светих свету и блажену Ану, мајку светог Василија Острошког, а за дан њеног празновања је одређен 30. април/13. мај, дан после спомена светог Василија Острошког.

О новопросијавшој светитељки се зна мало, али то не умањује њену светитељску личност. Преподобни Јустин Ћелијски наводи у Житијима светих за 29. април/12. мај да су родитељи светог Василија Острошког били Петар и Ана Јовановић из Мркоњићâ у Поповом Пољу. Тај простор походили су, проповедаjући реч Божју, најпре свети апостоли Павле и Тит, а потом и свети словенски просветитељи и учитељи Кирило и Методије и њихови свети ученици Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Ту је Свети Сава основао и једну од својих свештених епископија.

Преподобни Јустин Ћелијски даље наводи да су родитељи светог Василија живели веома скромно и благочестиво. Његов отац, Петар Јовановић, свакодневно је, од јутра до вечери, радио тешке послове како би својој породици пружио оно што је било најнеопходније. Ана Јовановић је молитвено бдила над својим чедом са мајчинском и жртвеном љубављу, усадивши у његову душу искру вере. Свети Василије Острошки је у родитељском дому примио прва знања о вери и животу у Цркви. Тако је, благодарећи својој мајци, научен првим молитвама и усмерен на врлински начин живота. Управо је молитвено-врлински етос био постојани темељ живота светог Василија Острошког, и то од његовог раног детињства.

Тако је света и блажена Ана стала у ред многобројних светих мајки које су, са смирењем, љубављу, жртвом и следовањем вољи Божјој, родиле и одгајиле будуће светитеље. Света Емилија (мајка светог Василија Великог), преподобна Нона (мајка светог Григорија Богослова), света Антуса (мајка светог Јована Златоуста), преподобна Анастасија Српска (мајка Светог Саве) и многе друге свете мајке постале су пример истинске побожности, непоколебиве вере, истинске смерности, самопожртвовања и благодарног служења Господу. Али, што је најважније, ове праведне мајке су све од Бога им дароване таланте и љубав уложиле у своју децу.

Света и блажена Ана је била сахрањена на старом сеоском гробљу у Мркоњићима, у непосредној близини гробљанског Светониколајевског храма. Нажалост, због људске немарности, гроб мајке светог Василија Острошког је у једном временском периоду био заборављен. Постоји записано сведочанство о чудесном проналаску гроба свете Ане. У том сведочанству се наводи да је извесног Трифка Милутиновића из Мркоњићâ пресрео старац са дугом седом косом и брадом на стази која се спушта ка главном путу, представљајући се као монах. Казао је да је на сеоском у гробљу, седам корака од десног угла црквице светог Николе, сахрањена мајка светог Василија Острошког, да би после те поруке неким чудом тај монах изненада нестао. Трифко је послушао савет, пошао на сеоско гробље, одмерио седам корака од цркве и копао све док није наишао на гробно место где се данас налази споменик светитељевој мајци. Споменик који се до данас налази над местом погреба светитељке подигли су житељи Поповог Поља, а освештан је 1966. године од стране блаженопочившег митрополита дабробосанског Владислава.

Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, у мају 1996. године, извршено је пресвлачење моштију светог Василија Острошког и уприличена је вишедневна литија са светитељевим моштима. Блаженопочивши патријарх српски Павле је, са многобројним архијерејима, свештенством и монаштвом, предводио литију кроз Херцеговину. Тада су мошти светог Василија Острошког биле положене и на гроб његове свете мајке.

На празник светог апостола и јеванђелиста Марка 2023. године, служена је света Литургија у Светониколајевском храму на старом сеоском гробљу у Мркоњићима. После свете Литургије, служен је помен на гробу мајке светог Василија Острошког и извршен је чин обретења њених светих моштију. После уклањања првог слоја земље откривене су кости које су, по свему судећи, припадале неколицини различитих људи. Међу овим костима је пронађен и аустроугарски новчић из 1900. године, што указује на то да су кости новијег датума, очигледно накнадно положене преко већ постојећег гроба. То је био знак да је потребно копати још дубље. Даљим копањем откривен је стари споменик од клесаног камена из једног комада, са дуборезним крстом са обе стране. Настављено је са копањем и на дубини од око једног метра и двадесет сантиметара је откривена танка надгробна плоча која наткрива још један гроб. Наведена плоча је пажљиво уклоњена уз стручни надзор и искусне савете археологâ, лекарâ и присутног свештенства. Тако су пронађене мошти свете и блажене Ане. У свечаној литији су пренете од гробља до манастирског храма светог Василија, где су омивене и положене у кивот.

Део моштију светитељке је положен у кивот у Саборном храму светог Василија Острошког у Никшићу.

У химнографији која је спевана у славу Божју, а у част свете и блажене Ане, истичу се њена жртвена љубав, као и молитвеност и истрајност у подвигу. Заједно са својим супругом Петром блажена Ана се упоређује са родитељима Пресвете Богородице, јер су, попут светих Јоакима и Ане, своје чедо предали на службу Богу у оближњој Световаведењској обитељи. У стихирама се наглашавају њена храброст и постојаност, али и спремност да, задојена љубављу Христовом, ту љубав пренесе и на своје чедо. Према речима химнографа, света Ана је постала драгоцени украс Српске Цркве и наставница свим мајкама које, угледајући се на њу, васпитавају своју децу „у страху Господњемˮ, у духу светог Јеванђеља.

Стојећи пред кивотом свете и блажене Ане и њеног сина, светог Василија Острошког, духовним и телесним очима гледамо неизрециво чудо, гледамо како је Божјом љубављу и Његовим старањем о нама побеђен поредак природе, јер целивамо свете мошти којих се није дотакла трулеж пролазности. Чудесна је и љубав којом нас грли мајка светог Василија. Света Ана нас грли као што је грлила свога сина, поучава нас као што је поучавала њега, буди наша лења и успавана срца, позивајући нас на ревност у молитви и на истрајност у добрим делима. Гледајући ово чудо које Господ преко светих Својих твори, остаје нам само да искрено упутимо молитву новопросијавшој светитељки: Праведна и света мајко, родитељко светог Василија Острошког, погледај на нас и врати нас на пут са којег смо одступили; одагнај од нас људску сујету, гордост и отуђеност, а у наша срца усади мир, љубав, радост и сваку врлину, како бисмо достојно славили Господа нашег, корачајући ка радости Царства небеског!