Преподобног Јована Лествичника

У Четврту недељу Свете Четрдесетнице савршавамо спомен на преподобног и богоносног оца нашег Јована Лествичника, писца знаменитог дела „Лествица рајаˮ. Кроз његово богонадахнуто дело Црква пред нас износи дивне примере духовног напредовања у хришћанском животу.

Подсетимо се на кратко претходних недеља Свете Четрдесетнице, како не бисмо изгубили континуитет нашег подвижничког путовања.  Прве недеље Свете Четрдесетнице прославили смо победу Православља над иконоборством. Друге недеље Светог Григорија Паламу великог међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа. Треће недеље прославили смо Часни и Животворни Крст Господњи, хришћански знак победе и Васкрсења. Четрвте недеље прослављамо победника у подвижничком животу и учењу, онога који нас поучава подвижиштву као лествици духовног живљења. Рајсака лествица преподобног Јована Лествичника, како појемо у кондаку,  дарује нам цветне плодове учења, који наслађују срца оних који их изимају са трезвеношћу, јер Лествица узводи душе од земље на небо, у слави Божјој. Пред нас се износи образац испосничког живота, у личности преподобног Јована Лествичника, који се  подвизавао на Синајској гори и у свом знаменитом делу показао пут постепеног усхођења човека до духовног савршенства по лествици душе која се са земље узноси до вечне славе.

У предговору Лествице читамо: У својој знаменитој књизи “Небеска Лествица” описује (монашке) врлине и пороке, монашки живот и природу потпуног бестрашћа, које се сматра за идеал хришћанског савршенства. То је спис састављен из тридесет поука: као што је потребно да човек проживи тридесет година од свог рођења како би постао зрео – по мерилима оног доба – тако је и монаху потребно да прође тридесет ступњева у свом подвигу да би достигао савршенство. Идеја Лествице, тог ступњевитог узрастања у духовном савршенству, узета је из познатог старозаветног виђења праоца Јакова. (1Мојс.28,12-12). Симболички, Јаковљева лествица, која стоји на земљи а врхом дотиче небо, по којој се Ангели Божји пењу и силазе, и на чијем се врху налази Господ, треба да означи човеков пут ка висинама божанског савршенства везу између неба и земље, пут на коме човека прате анђели Божији и који има сасвим одређен циљ: самог Господа Бога. Своје место међу недељама Великог поста спомен на преподобног Јована Лествичника налазимо веома касно. Јерусалимски канонар, типик Велике цариградске Цркве, Синајски канонар, Евергетински типик, па чак ни српски Никодимов типик не спомињу овај спомен. Први пут овај спомен налазимо у српском Романовом типику који је састављен у манастиру Хиландару (1331. год). У синаксару ове недеље налазимо занимљив податак да је за време Свете Четрдесетнице на Светој Гори устаљен обичај читања Рајске Лествице као келејно правило.

 Богоносни оче наш Јоване, показао си се као житељ пустиње, Ангел у телу и чудотворац.

Триодска химнографија прподобног Јована Лествичника велича као премудрог учитељ подвижнитва, као пример испосника и Ангела у телу. Величамо га као оног који је процветао као крин, а својим смирењем себе испунио благодаћу Духа Светога. У једној слави на вечерњем богослужењу величамо га:

 Преподобни оче, следујући гласу Еванђеља Господњег,

Сваки Хришћанин је позван да целог живота буде подвижник, а то подвижништво подразумева подвиг душе и тела у одрицању од греха и пролазних овоземаљских пожуда. Овај недељни спомен подстиче нас да у данима Свете Четрдесетнице наш подвиг саобразимо духовној лествици. Та лествица нас степеницу по степеницу, корак по корак, узводи до препорађања наше душе која је окорела у греху. Богослужбене песме наглашавају важност подвига и молитве као два основна начина корачања кроз духовну пустињу Великог поста. У својој беседи преподобни Јустин Ћелијски сагледава врлине као степенице лествице небеске: „Рајска лествица – шта је то? То су свете врлине, свете еванђељске врлине: смиреност, вера, пост, кротост, трпљење, благост, доброта, милосрђе, истинољубље, христољубље, христоисповедништво, страдања за Господа Христа. Ето и још много других светих врлина новозаветних. Свака заповест Господа Христа, то је врлина, браћо. Твориш ли је, чиниш ли је, на пример Његову заповест о посту, твориш ли је, чиниш ли је? Пост је света врлина, степеница на лествици од земље до Неба. Пост, славни пост, чак и цела лествица од земље до Неба. Свака врлина је мали рај, свака врлина гаји душу, облажени је, низводи у душу твоју божанске небеске милине. Свака врлина, златна и дијамантска степеница у лествици твога спасења, која се протеже између земље и Неба, протеже између твог пакла и твог Раја.ˮ

Ти све људе подупиреш и понижене усправљаш, Христе Боже наш. Ти си из недара отачких неодељено произишао и од Свете Дјеве Марије се оваплотио и у свет си дошао да би природу нашу, отпалу од раја, и од нетелесних и душегубних разбојника нападнуту, обнажену трулежношћу и зло рањену, бриге удостојио и древној отаџбини повратио. Ти Сам Владико невидљиве наше убоје исцели и телесне погибли свежи, преко часне крви Твоје, коју си за нас излио, и светог печата Твог који си нам даровао. И избави нас од непрестаних рана и од невидљивих злодетеља који хитају да нам отму веру и наду у Тебе, и хоће да са нас свуку Твоју благодат. Не лиши нас Твога човекољубља, гостионице и спаситељног Твога лечилишта да бисмо се, излечени и, од свакога порока очишћени, удостојили да будемо записани са првороднима Цркве небеске; Јер си Ти лекар видљивих и невидљивих болести; Ти и благочестивом роду нашем саборац буди.

Јер си ти Бог Спаситељ наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем, и свесветим, и благим и животоворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

 (заамвона молитва четврте недеље Великог поста) 

Лествица покајања не постоји записана као што постоји Лествица светог Јована Лествичника, која показује пут и начин успињања човека Богу.  Лествица покајања упућује на пут и начин борбе са грехом, који се може видити у житијима светих покајника. Те Лествице нису код свих исте, јер је сваки подвижник вере - покајник имао свој пут према Богу, али се ипак може нешто заједничко из њихових житија извести.

Први степен и плод покајања у житијима светих Отаца и преподобних Матера - покајника, је престанак чињења греха делом. То спада у домен борбе са греховним навикама, које временом постају друга природа у палом човеку. Оци су препоручивали да се покајник - подвижник вере, прво ухвати у коштац са грехом (страшћу) који га највише мори (стомакоугађање, блуд, многоговорљивост и др.). Када се са њим буде изборио, онда се прелази на борбу са другим страстима, док се не избори са свима. То је дуготрајан подвиг и није га могуће остварити  без руковеђења искусног духовника и деловања благодати Божије.  

Други степен покајања је борба са помислима и мисленим гресима. Мислена борба представља виши и суптилнији ниво духовне борбе, будући да се у помислима крије и суштина самога греха. О томе нам и свето Јеванђеље говори, да онај који погледа жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу у срцу своме. Тако је и са другим греховним помислима: крађе, убиства, лажног сведочења, мислене хуле на Бога.  

Мислена борба подразумева и борбу са палим духовима - демонима, јер нам они најчешће убацују богопротивне помисли и помисли које нас наводе на грех. Отуда је подвижнику вере у овом степену борбе потребно да разликује духове и да има дар расуђивања, да би могао да разликује које су помисли од Бога, а које од злога. То свакако подразумева свакодневно духовно обраћање старцу који га руководи. 

Оци су у борби са помислима видели у великој мери и истоветност борбе са демонима, јер кад су једног монаха питали: Шта ти оче чиниш у келији? он им је одговорио: Борим се са нечистим помислима. Борба са помислима, и да би је неко добио, како су Оци препоручивали, подразумева да се греховна помисао у самом почетку и настанку одбаци, чиме би борба одмах била окончана. Међутим, треба нагласити да је та мислена борба један дуготрајан подвиг, и да само најсавршенији успевају да изиђу из ње као победници, и то не сами, већ уз руковођење искусног старца и деловањем божанске благодати.  

Трећи степен борбе са помислима представља стање кад се у души покајника - подвижника вере, појави мржња према греху а и греховној помисли. Оци су ову мржњу називали - немрзећом мржњом, да би показали да она има другу, благодатну природу у односу на обичну, људску мржњу, која преставља страст и грех.   

Тај степен немрзеће мржње на грех, прате најчешће и други духовни дарови, као што је дар суза, дар чистоте ума и свих чула, закључно са чистотом срца, коју достижу само најсавршенији подвижници вере. Чистота срца, по речима светог Јеванђеља, отвара пут боговиђења и обожења личности, што значи да Лествица покајања има за темељ смирено и кенотичко мишљење о себи, а да њен плод може бити стоструки, као што видимо у житију свете Марије Египћанке и других преподобних отаца и матера.    

Дакле, почињући покајањем, могуће је достићи највиши степен духовног живота, који су Оци називали обожењем личности, што значи да је покајање велики дар Божији којим се покајник у наручје Божије враћа и благодаћу Божијом постаје син Божији по дару божанске љубави.

Митрополит Фотије

Архијерејског намјесништва

Тузланског

Благословом Његовог Високопреосвештенства митрополита зворничко-тузланског г. Фотија, у петак четврте седмице Часног поста, 20. марта, одржан је братски састанак свештенства Архијерејског намјесништва тузланског.

Свету литургију Пређеосвећених дарова у храму Светог пророка Илије у Карановцу, подно Озрена, служили су протојереј-ставрофор Зоран Илић, протојереј Спасоја Радовановић, јереј Милорад Пантић и ђакон Ђорђе Марковић, уз присуство свештенства и вјерног народа.

Свету тајну исповијести свештенства извршио је архимандрит Нектарије (Тешић), настојатељ манастира Папраћа.

Радним дијелом састанка предсједавао је архијерејски намјесник тузлански, протојереј-ставрофор Милош Тришић. Током састанка разговарано је о парохијским темама, са посебним акцентом на духовни живот.

Послије радног дијела услиједила је трпеза љубави коју је припремио добри домаћин, протојереј Иван Савиновић, парох карановачко-сочковачки.

Архијерејског намесништва Добојског

Благословом Митрополита зворничко-тузланског г. Фотија у среду 4. недеље Свете Четрдесетнице 18. марта 2026. године Господње, одржан је братски састанак свештенства и ђаконства архијерејског намјесништва добојског у Осојници.

У храму преподобног Сисоја, обављена је Света тајна исповести коју је извршио протојереј-ставрофор Недељко Пришић умировљени свештеник.

Светом Литургијом Пређеосвећених дарова началствовао је Архијерејски намјесник добојски протојереј-ставрофор Мирко Николић уз саслужење пароха липачко-придјелског протојереја Владимира Максимовића, пароха лужанског протојереја Владимира Кукића и ђакона при храму Светих апостола Петра и Павла у Добоју Владе Мојевића.

Присутном народу и сабраној братији беседом се обратио протојереј Бранислав Пејчић говорећи о значају поста и покајања.

Након Божанске Литургије уследио је радни састанак којим је председавао Архијерејски намесник добојски протојереј-ставрофор Мирко Николић. У току састанка свештенство је учествовало у разговору дискутујући на разне парохијске теме.

Литургија пређеосвећених Дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија Четрдесетнице“.

У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, време поста.

Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених Дарова“. Према томе, она се разликује од литургија св. Јована Златоуста и св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење светих Дарова. У току „Литургије Велике Четрдесетнице“ приносимо „пређеосвећене“, тј. свете Дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови свети Дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо.

Да бисмо разумели како и зашто је настао обред Причешћа пређеосвећеним Даровима, треба да погледамо његову историју. Корени овог обреда леже у пракси ране Цркве. У првим вековима хришћанске историје, верници су приступали примању светих Дарова на свакој Литургији. Они су практиковали и да се, оних дана када није било Литургије, причешћују светим Даровима који су преостали од недељне Литургије. Из овог обичаја, у манастирима се развио нарочити молитвени чин. Сви монаси молили су се заједно пре и после Причешћа, благодарећи Богу што им је омогућио да буду причасници светих Тајни. Они су ово чинили после Вечерња или после Деветог часа (око 3:00 после подне). Временом је ово молитвено правило формулисано као кратка служба, нешто слично литургијском обреду. Тако се развио данашњи обред „Изобразитељна“, који се у данашњој пракси служи између Шестог и Деветог часа. Само име „изобразитељна“ указује на чињеницу да ова кратка служба донекле изображава (представља) Литургију. У том смислу, она је претходила Литургији пређеосвећених Дарова.

У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недељом. Рана пракса Цркве, потврђена канонима Васељенских сабора, забрањује служење светих Литургија током недеље у време Великог поста, пошто ови дани треба да се проводе у посту и покајању. Света Литургија се не уклапа у покајни карактер великопосних дана. Литургија је пасхална Тајна, празник Цркве испуњен радошћу и духовним весељем.

По сведочењу св. Василија Великог, верници тога времена имали су обичај да се причешћују не само суботом и недељом, већ и још двапут недељно – средом и петком. Зато се поставља питање: како су они могли да се причешћују ван Литургије? Одговор на то је већ дат: они су могли да се причешћују светим Даровима освећеним на једној од претходних Литургија. Тада је пошћење значило потпуно уздржавање од хране до сунчевог смираја, а причешћивање светим Даровима било је врхунац, крај посног дана. Из тога разлога, у ове недељне дане причешћивање се вршило после Вечерња.

Обред Литургије пређеосвећених Дарова састоји се од вечерње службе, на крају које се износе свети, пређеосвећени Дарови и читају молитве пре Причешћа. Следи Причешће, а потом одговарајуће молитве после Причешћа. Веза између ове службе и поста огледа се у њеном посебном, „тужном“ карактеру. Света трпеза и свети сасуди у којима се држе свети Дарови, покривени су тамним покровцима. Молитве се читају са осећајем смерности и благости. Све у свему, целокупна служба је обележена посебним осећањем тајновитости.

Први део Литургије пређеосвећених Дарова састоји се од великопосне вечерње службе, са неким специфичним разликама. Свештеник је обучен у тамне одежде. Само Вечерње не почиње уобичајеним „Благословен Бог наш„, већ литургијским возгласом „Благословено Царство…“ На тај начин, нагласак целе службе стављен је на ишчекивање Царства Божјег, исту ону наду која обележава читав Велики пост.

Затим, као и на другим вечерњим службама, чита се 103 псалам. Овај „уводни“ псалам почиње речима: „Благосиљај, душо моја, Господа. Господе, Боже мој, узвеличао се јеси веома..“

Овај псалам, који хвали Бога, Творца свега света, јесте нека врста увода у Вечерње, а тиме и у целокупан циклус дневних богослужења, јер, према старозаветном предању, вече и долазећа ноћ сматрају се почетком дана.

После овог увода, ђакон (ако га нема, онда свештеник) позива вернике на причешће на Великој јектенији, јектенији мира, која почиње речима „у миру Господу се помолимо…“.

Затим се читају псалми 119 и 133. Ови псалми су део 18 катизме (поглавља) Псалтира, књиге псалама. Псалми су познати као „химне узласка-успињања.“ У старозаветно време они су певани током пењања степеницима у Јерусалимски храм.

У току читања ових псалама за певницом, свештеник у олтару припрема свете Дарове на жртвенику. Пређеосвећено Јагње (Тело Христово, натопљено Његовом пречасном Крвљу), које је остављено на олтару од претходне недеље или суботе, преноси се на жртвеник. Затим се неосвећено вино и вода сипају у путир, и свети сасуди се покривају, као што се ради на пуној Литургији. Све се ово савршава тихо, без пратећих молитава. Поредак свете службе подвлачи ту специфичну црту: све молитве већ су прочитане на Литургији у недељу на којој свети Дарови беху освећени.

После ове припреме и читања 18. катизме, вечерња служба се наставља певањем стихира из редовних вечерњих псалама, почевши од речи „Господе, теби завапих, услиши ме…“ Стихире на „Господи воззвах…“, одређене у богослужбеним књигама за сваки дан, смењују се са текстовима из псалама. На крају ових стихира, свештеник врши уобичајен вечерњи Вход (улазак), улази у олтар кроз Царске двери, завршавајући вход песмом „О радосна светлости…“

После Входа на Вечерњи, врше се два читања (тзв. паримеји) из Старог завета. Једно је из Књиге Постања (или из Књиге о Јову), а друго из Прича Соломонових. Између ова два читања служи се обред који нас подсећа на време када је пост био неизоставни део припреме за Крштење. За време читања из првог старозаветног поглавља, свештеник ставља упаљену свећу са кадионицом на солеју и благосиља вернике речима „Светлост Христова просвећује све!“. Свећа симболише Христа, Светлост света. Ова упаљена свећа, која се подиже изнад Јеванђеља за време читања из Старог завета, указује на чињеницу да су у Христу, који је просветлио своје апостоле, испуњена сва пророштва, како би и они могли да „разумеју Писмо“. Стари завет води ка Христу, баш као што и Велики пост води ка просветљењу оних који се крштавају. Светлост светог Крштења, сјединивши људе са Христом, отвара њихов ум за разумевање Христовог учења.

После другог читања из Старог завета, из средине цркве допире свечана и дирљива песма: „Да исправитсја молита моја… „. Ови стихови узети су из псалма 140. За време певања, док сви присутни у храму клече, савршава се кађење испред престола и жртвеника. Смењујући се са другим стиховима из истог псалма, ове песме се понављају шест пута.

У пракси Руске цркве, после читања ових стихова чита се великопосна молитва св. Јефрема Сирина „Господе и Владико живота мога“, док се у пракси Српске цркве чине само три метанија (поклона).

Потом следи Усрдна јектенија за све чланове Цркве, као и за катихумене.

Од среде 4. недеље Великог поста, после Усрдне следи посебна јектенија за катихумене који се тада припремају за „свето просвећење“, тј. Крштење. У стара времена, свето Крштење вршило се на Велику суботу. После отпуштања катихумена, почиње други део Литургије пређеосвећених Дарова, обред светог Причешћа.

Следи свечани моменат преношења светих Дарова на свети Престо. Гледано споља, овај вход личи на Велики вход пуне Литургије, али по суштини и по духовном значењу, он је потпуно различит. У пуној евхаристијској служби, Велики вход јесте преношење/приношење још неосвећених дарова. Црква приноси себе, свој живот, живот својих чланова и сву твар као жртву Богу, присаједињујући ову жртву у једну савршену жртву Христу. Сећајући се Христа, Црква се сећа свих оних које је Он узео на самога себе ради искупљења и спасења. Пренос Светих дарова симболички представља појаву Христа и завршетак пошћења, молитве и ишчекивања, долазак те помоћи, утехе и радости коју смо ишчекивали.

Свечано преношење Светих Дарова са жртвеника на Часну трпезу праћено је певањем древне химне „Сада Силе небесне..“.

Вход са већ освећеним Даровима врши се са крајњом побожношћу и поштовањем. За време Входа, уз звоњење звонца, верници врше земно метаније (поклон). У српској пракси, после Великог входа на Литургији пређеосвећених Дарова чита се молитва св. Јефрема Сирина „Господе и Владико…“.

После читања ове молитве, одмах почиње припрема за свето Причешће. Његова суштина лежи у Молитви Господњој, „Оченашу“, којом се увек завршавају припреме за свето Причешће. Кроз изговарање Христове личне молитве, ми узимамо на себе Дух Христов, присвајамо Његову молитву Оцу, Његову вољу, Његову жељу, Његов живот.

Сада се причешћују свештеници, а потом, после појања стиха „Вкусите и видите како је благ Господ!“, почиње причешћивање верника.

Служба се потом завршава и свештеник позива да „изађемо у миру!“ На крају службе чита се Заамвона молитва. Завршне молитве на пуним Литургијама и на Литургији пређеосвећених Дарова познате су као Заамвоне молитве због тога што их свештеник чита испред, или на месту, где је у старој цркви био „амвон“, тј. посебно узвишено место, одакле се читало Јеванђеље.

„Заамвона молитва“ на Пређеосвећеној Литургији изузетно је лепа. Она одсликава везу између служења Литургије пређеосвећених Дарова и великопосног времена. Света Четрдесетница јесте време духовног подвига и тешке борбе са страстима и гресима. Ипак, нема сумње да ће победа над невидљивим непријатељем бити дана свима онима који се, по речима Заамвоне молитве, боре „да се добрим подвигом подвизавају и да се као победитељи греха јаве“. А дан Светог Васкрсења већ је близу.

Света Литургија пређеосвећених Дарова једна је од најлепших и најдирљивијих служби Православне цркве. Истовремено, то је важан позив на чешће причешћивање светим Христовим Даровима. У овом богослужењу одјекује глас далеких векова, глас живог, раног црквеног Предања. Тај глас опомиње да верници не могу да живе живот у Христу ако стално не обнављају своју везу са Извором живота, причешћујући се Телом и Крвљу нашег Господа. Јер, Христос је, по речима св. апостола Павла, „наш живот“ (Кол. 3:4).

митрополит Фотије

Последњи роман Достојевског "Браћа Карамазови" је за једне књижевне теоретичаре и критичаре - историја човечанства, за друге - историја једног народа, а за треће - историја једне породице. Ајнштајн је за књигу "Браћа Карамазови" рекао једном приликом, да је та књига најбоља књига коју је икад држао у рукама.

Достојевски је првобитно имао намеру да напише књигу о једном сиромашном човеку, али је на крају написао роман "Браћа Карамазови", која слови за његово најбоље књижевно дело.

Отац - Фјодор Карамазов

Старац, лишен милости и љубави, али не и љубави према богатству и страстољубљу. Среброљубац и зао старац. У поређењу са другим људима, себи је увек давао предност. Фјодор је био обузет и испуњен неисцрпном гордошћу и нарцизмом и то у толикој мери да је то једино било приметно, а све друго је било ирелевантно и небитно.

Дмитриј Карамазов

Човек разноврсних дарова. Спреман да помогне до сопственог просјаштва, али такође и да другоме учини неправду ради својих страсти, којима се није могао одупрети. Посебно су га привлачиле жене, а посебно оне отресите. Био је спреман да другима притекне у помоћ, али је и сам кавгаџија био. Широких спознаја, али су њиме најчешће управљале стихије страсти. Чини се да је могао бољи човек бити да је имао боље васпитање. Сачувао је дубоко у себи људскост, знао је да се горко заплаче, покаје и кроз покајање доживи прочишћење.

Иван Карамазов

Интелектуалац, философ без љубави. Поретком и устројством друштва није био задовољан. Он изражава и уверење самог Достојевског "да сви идеали света ниси вредни једне дечије сузе". Иван Карамазов није уважавао философе који нису атеисти, а себе је сврставао у групу антитеиста, дакле оних који знају за Бога, али Га не прихватају, враћају му карту спасења. Ако Бог не постоји - све је дозвољено. Иван је прави пример нихилисте и опортунисте.

Аљоша Карамазов

Искушеник и боготражитељ. Православље је његово срце, а душа је лира благодати. Аљоша је симбол свега руског и богоносног, монашког мучеништва, црквеног градитељства - Свете Русије. Колико је звезда ноћу на небу, толико је златних купола на руској земљи. Манастири препуни монаштва. Дивијево, манастир са 500 монахиња - који је благословила Пресвета Богородица и у којем је Баћушка Серафим Саровски био духовник. Међу свима њима Аљоша Карамазов се није изгубио. Љубав његова према Старцима сачува га је да не буде безличан.

Уместо закључка

Достојевски је велики писац. Својим првим романом "Бедни људи", постаје познат широм Русије. Бахтин у својој студији о Достојевском тврди да је својим романима Достојевски реформисао жанр романа у светској књижевности, поступком полифоничности -  увођењем свести и подсвести више јунака. Такође, у свом књижевном опусу показао се изванредним познаваоцем људске психе и душе.

Достојевски је био осуђен на смрт стрељањем, заједно са другим члановима Круга Петрашевског, али у последњи час указом цара Николаја I, бива помилован, и смртна казна му је преиначена на вишегодишњи прогон у Сибир. Тамо, у сибирским казаматима, по његовом личном сведочењу,  Достојевски сусреће вредне и даровите људе. Искуство Сибира, живот и људе које је тамо упознао, касније ће описати у роману "Записи из подземља", а неки од њих ће бити преточени у ликове његових других романа.

Достојевски је био човек вере. До краја се борио да сачува у себи веру у Христа. Говорио је и писао: - Моја је вера прошла кроз огањ. Са друге стране, Достојевски је веровао и у човека као боголико биће. Никада никога није одбацивао ни презирао, јер је у сваком човеку видео могућност покајања, по примеру разбојника на Голготи.

за изградњу конака

манастир Мали Синај код Зворника

„Освећење земљишта јесте символика да је сваки манастир и свако црквено земљиште свето, у неком смислу као Синај.“
 
Овим речима се данас обратио Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије, који је освештао земљиште за изградњу манастирског конака и келије при новооснованом манастиру Светог архиђакона Стефана – Мали Синај на Млађевцу код Зворника.

На месту где се већ налази храм посвећен Преносу моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, одлуком Епархије зворничко-тузланске образован је манастир, те је започета припрема за изградњу манастирског конака и пратећих објеката који ће омогућити пуни манастирски живот.

Ктитори изградње конака и келије су Саво и његов син Душан Ерић, чија подршка и жртва представљају значајан допринос подизању овог духовног центра. Идејно решење и пројекат манастирског комплекса израдили су архитекте Јована Домуз Ковачевић и Иван Бракочевић из архитектонског бироа „Бракс-про“ из Новог Сада, који су свој рад приложили као дар Цркви, док је потребну документацију припремила Бранкица Млађеновић.

Освећењу земљишта присуствовали су и протојереј-ставрофор Милош Зекановић, архијерејски намесник зворнички, као и протојереји Јован Максимовић и Слађан Савић, парох Саборне цркве у Зворнику.

Подсећамо да је почетак изградње конака манастира договорен на састанку одржаном 26. новембра 2025. године у Епархијском седишту у Бијељини, када је митрополит Фотије са представницима Цркве и сарадницима благословио покретање овог значајног духовног подухвата.

Оснивањем манастира „Мали Синај“ на Млађевцу код Зворника, овај крај добија нови духовни центар и место сабрања верног народа, са надом да ће манастир у будућности донети обилне духовне плодове и бити место молитве, сабрања и духовног укрепљења.

Беседа митрополита Фотија

Часни оци, драга браћо и сестре,

Ево једног дивног и благословеног дана да се поново сусретнемо овде у Манастиру Светог архиђакона Стефана. Дивном манастиру који је у једној дивној, рајској лепоти, слободно можемо рећи.

Ако Бог да, овај манастир ће ускоро и да процвета својим новим грађевинама које су предвиђене да се граде: нови конак и келије. Можда ће још нешто требати, видећемо. Приликом градње увек се сетимо да још нешто треба – неки крст или неку чесму негде подићи. У сваком случају, најважније ствари су завршене. Имамо цркву, имамо и гостињску кућу и радићемо и даље, ако Бог да.

Освећење земљишта, као што данас учинисмо, јесте символика да је сваки манастир и свако црквено земљиште свето, у неком смислу, као Синај. Зато није случајно што смо овај манастир назвали Мали Синај, по гори Синај у Египту где се Бог јавио Мојсију и дао му десет заповести. Тамо се налази и велика светиња – манастир Свете Катарине, који је власт покушала да отме последњих година, али народ се побунио и тренутно је то заустављено.

Значи, сада су на мети православне светиње свуда у свету, па и овде код нас. Чак се у једном тренутку појавила идеја о формирању „Босанске православне цркве“, како би се све присвојило, а не понеки храм или гробље и слично. Исто се покушава са такозваном „Црногорском православном црквом“. У Хрватској су узели четири цркве, овде су узели гробље код манастира Завале у Херцеговини. Једноставно, православне светиње су нападнуте.

Ми смо ту да их чувамо и бранимо. Да их бранимо својом вером, молитвом, доласком у светиње. Док сам био епископ у Далмацији, поправљали смо неке храмове у које је, да Бог опрости, стока улазила јер никога није било. Тамо где се неко вратио у село, они су чували своје храмове. Значи, без људи не можемо ништа.

Код нас овде је много боље по том питању, али не смемо се много опуштати. Морамо бити спремни да покажемо да смо ту и да смо спремни да бранимо своје светиње.

Још једном желим свим ктиторима и досадашњим приложницима да их прати благослов Божији и Пресвете Богородице. Исто тако и оним будућим приложницима који ће учинити да овај манастир процвета.

Ја сам већ споменуо нашем Патријарху да ћемо ово радити и он ми је рекао да ће првом приликом доћи да види како то изгледа. Мали Синај ће дати велике духовне плодове, ако Бог да.

Сви заједно ћемо да радимо да овај манастир заиста буде духовно место за наше саборовање. Место где ћемо се сабирати и моћи да кажемо понеку реч, људску, братску, једни другима – шта нам је чинити и како да чинимо да опстанемо.

Видите какво је тренутно стање на нашем Косову. Од данас нико не може тамо да живи ко нема косовска документа. Срби који су ту рођени и чији су преци ту вековима живели, сада морају да имају шиптарска документа.

Није лако, али ми Срби морамо бити јединствени, јер нам то увек недостаје. То су говорили наши светитељи – Свети владика Николај и ава Јустин.

Избор сваког човека

У недељу Крстопоклону, 15. марта, Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански господин Фотије молитвено је присуствовао Светој литургији у манастиру Светог Василија Острошког у Бијељини. Свету литургију служио је протојереј Немања Ерак, секретар Епархије, уз саслуживање протођакона Ненада Новића. Молитвено су учествовали и високопреподобна игуманија Матрона са сестринством, службеници Канцеларије Епархије и верни народ.

Високопреосвећени митрополит Фотије се обратио кратком беседом коју преносимо у целости:

Часни оци, високопреподобна мати игуманијо, драга браћо и сестре,

Ево нас данас у трећој недељи Часнога поста – Крстопоклоној недељи. Недељи која нам је дата за укрепљење. Недељи која нам је дата да проверимо своје могућности, колико смо или нисмо напредовали у подвигу наше вере.

Чули сте из данашњег светог Јеванђеља да се помиње дрво Крста Господњег у рају. Значи да је већ рај био предодређен да, живећи и хранећи се од тога „крсног дрвета“, Адам задобије вечни живот. Да су прародитељи Адам и Ева живели и хранили се од тога дрвета – дрвета крста – они би вечно живели.

Међутим, они су пристали, или су на неки начин били преварени од змије, тј. сатане, и почели су да једу од дрвета познања добра и зла, верујући и желећи да на тај начин постану, наводно, богови. Узвисили су се мимо благослова Божијег. То је та прва драма, драма која се десила још у рају, и она непрестано траје у нашим животима.

Непрестано смо пред избором да бирамо Крст – распеће, и то нам се, наравно, увек чини страшно и покушавамо то да избегнемо. А са друге стране, дрво познања добра и зла нам нуди знање од овога света. Знања која нису толико дубинска да нас воде у вечност. Знање које Бог има једино је спасавајуће. Оно је било спасавајуће и у рају, али наши прародитељи нису успели да га послушају.

Тако и ми врло често чинимо по својој слабости. Нећемо да некога питамо, да консултујемо свога старца, свога духовника, него покушавамо да живимо на своју руку и по својој вољи. То је оно што Црква не благосиља, него покушава да нас води управо путем којим је прошао сам Господ, идући на страдање на Голготу.

На том путу било је више станица, а било је и неколико падања под тежином Крста. Господ је клецао и падао, значи морамо и ми тако нешто трпети.

То је оно што нас прати у животу, браћо и сестре. Будимо људи вере. Људи поштења. Људи поверења. Да људи, кад нас виде, виде у нама човека. Иако је распет, али и даље да виде човека. Распет човек је прави хришћанин.

Са друге стране, они који покушавају да живе у некаквом вештачки наметнутом весељу, то није оно што је хришћанско. Хришћанско се стиче крвљу. „Дај крв, а прими Духа“, говорили су свети оци.

Када смо у посту, онда живимо у таквом периоду. „Крв“ дајемо својим подвигом, метанијама, праштањем, борбом са собом, борбом са својим несавршенствима, а за ту борбу Бог ће нам дати Духа Светога да нас укрепи да наставимо тај подвиг до празника Васкрсења, празника вечног спасења.

Нека сте Богом благословени. Држите се, борите се. Чувајте се и будите хришћани у ово тешко време. Видите да су на све стране око нас ратови. Што више људи вичу и говоре: мир, мир – све више бивају ратови. Ми ту не можемо много да учинимо, али можемо да учинимо то да се непрестано молимо Богу, да Бог буде са нама и ми са Богом.