Света и блажена Ана

Мајка светог Василија Острошког

Потписан Меморандум о сарадњи између државе и Српске Православне Цркве на оснивању Универзитета Свети Сава

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је 8. маја 2026. године, на празник Светог апостола Марка, у првопрестоној дворани Патријаршије српске у Београду потписао са председником Владе Србије проф. др Ђуром Мацутом Меморандум о разумевању између Републике Србије и Српске Православне Цркве о сарадњи на оснивању Српског Православног Универзитета Свети Сава.
После потписивања Меморандума, присутнима на свечаности обратио се најпре председник Србије г. Александар Вучић, који је нагласио да народ без образовања нема будућности и да наша просвета никада није била одвојена од вере. Навео је такође да ће држава пружити сваку помоћ и подршку Универзитету Свети Сава и указао да ће на том Универзитету деца имати прилику да стичу изузетно знање и баштине патриотизам и љубав према отаџбини.
„Универзитет Свети Сава биће место где ће се теолошко образовање будућих свештеника одвијати раме уз раме са студијама медицине, права, природних, техничких наука, уметности. Као што стоји у Меморандуму, сваки позив утемељен на трајним вредностима истине, врлине, знања и узајамног поштовања доприноси изградњи праведног и одговорног друштва”, рекао је између осталог председник Вучић.
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је рекао да се оснивањем Универзитета Свети Сава наставља дубок и историјски утемељен просветни пут Српске Православне Цркве, српског народа и српске државе.
„Црквени универзитети и високошколске установе које оснивају или подржавају хришћанске Цркве нису никаква новост у европском, светском образовном простору, већ напротив, они представљају један од његових најстаријих и најзначајнијих облика”, рекао је Његова Светост и нагласио да су „многи од најугледнијих универзитета у Европи настали управо у окриљу Цркве или уз њену непосредну подршку, а на пример, бројне римокатоличке високошколске установе и данас делују широм света као признати центри образовања, науке и културе”.

Наводећи примере, Патријарх је указао да „овај модел образовања показује дуг историјски континуитет и пуну савремену релевантност” па стога „оснивање Универзитета Свети Сава зато не представља преседан, већ природно укључивање у једну већ постојећу и широко прихваћену европску и светску академску традицију”.
Историја бриге Српске Православне Цркве о просвећивању народа дуга је, слојевита и богата и не може се сажети у неколико пригодних реченица, додао је Његова Светост и напоменуо да се управо у оквирима општег европског модела развијало и српско образовање у доба Светог Саве.
„Оснивање Универзитета Свети Сава јесте res publica, у најдостојнијем значењу те речи: брига за јавно и опште добро, за квалитетно образовање младих нараштаја и за будућност друштва у целини”, рекао је Патријарх Порфирије и нагласио да се „тиме Црква не затвара у сопствени уски простор, нити се удаљава од савременог друштва, већ напротив, остаје присутна у њему и отвара своја врата, стављајући своје духовно, просветно и културно искуство у службу читаве заједнице. Зато овај чин, да нагласим и то, није уперен ни против кога, већ представља израз одговорности и старања за све који желе да своје образовање стекну у њеном окриљу, нарочито због чињенице да образовање и просвету, просвећивање, студирање не разумемо искључиво и само као процес стицања одређених знања, него као истовремено развијање врлине”, рекао је Патријарх српски г. Порфирије.
„Дакле, у сазвучју знања и врлине можемо говорити о истинском и правом просвећивању које је у најдубљем смислу те речи прогрес појединца и читавог народа. Отуда и овај наш чин и наша одлука јесте пре свега покушај да, ослањајући се на предање и традицију наше Цркве, нашег народа и наше државе, а истовремено укључујући се у све најмодерније и најсавременије стандарде образовања и науке, започнемо једно дело за које верујемо да искључиво и само уз помоћ Божју може донети добра сваком од нас појединачно, али и читавом народу и нашој држави”, рекао је Његова Светост и изразио благодарност председнику Србије, председнику Владе и свима који заузимају одговарајуће и одговорне функције у друштву и држави на истинској, правој и суштинској подршци без које не би било могуће остварити овај пројекат и „пут којим желимо да идемо и којим чврсто корачамо - пут Универзитета Свети Сава, утемељеног на вредностима и етосу у крајњој линији православне вере, а у организационом смислу обликованог по узору на савремене универзитете”, закључио је Патријарх српски г. Порфирије.

Деца Светог владике Николаја

Сабрани у Лелићу показујемо да јесмо деца Светог владике Николаја, деца Светог Саве, Црква Христова и народ Божји

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ, браћо и сестре, и својим Васкрсењем једанпут за свагда учини, потврди и показа да смо створени за живот и да смрт није природна и нормална за људско биће. Зато смо, браћо и сестре, испуњени неизрецивом радошћу и благодарношћу у односу на Господа нашег, а данас посебно јер нас је у радости Васкрсења, у радости тријумфа живота, лепоте, љубави, смисла и врлине сабрао овде, у ову светињу, пред мошти Светог владике Николаја на дан када се молитвено сећамо њега и заједно с њим славимо Господа нашег.

Свети владика Николај је у нашем народу вољен, љубљен, слављен и прослављан као један од најсветијих из нашег рода. Многи кажу да је Свети Сава засадио дубоко корен православне вере у нашем народу и да су онда многи преподобни, свети, мученици, јерарси, бројни знани и незнани из нашег народа ту веру не само чували и умножавали, него њоме и живели и остављали плодове духовне којима се и ми данас хранимо. А један од оних кога многи међу нама сматрају највећим после Светог Саве јесте управо Свети владика Николај, који нас је сабрао у овој светињи у лелићком крају, у овај дивни, сунчани и благословени дан, у Недељу раслабљенога, у недељу која нас подсећа на то шта је овај свет, шта је људски род и шта је свако од нас.

Наиме, у одломку из Јеванђеља о раслабљеном чули смо причу која помиње бању Витезду као место исцељења, као место спасења, али као место исцељења које се потврђивало и пројављивало као такво само један дан у години и то у дан када је анђео Господњи силазио у воду, давао јој чудесну моћ и она би исцељивала једанпут у години само једног. Само онај који би први ушао у воду, тај би био исцељен. И видимо једну потресну слику, драматичну слику, рекли бисмо трагичну слику. Видимо бању у којој је окупљено мноштво људи: глувих, немих, убогих, слепих, демонизованих, болесних од разних болести. И сви окупљени чекају тај дан и чекају тај тренутак, гурајући се, отимајући се да буду први који ће ући у воду, јер ће само такви бити исцељени. И ту је међу њима и један човек који је 38 година болестан. Из краја ове приче видимо да је телесно болестан, али да је та телесна болест проузрокована грехом. Другим речима, видимо да је болестан и духовно.

Он 38 година долази ту, али немоћан је, раслабљен је, нема снаге сам да уђе у воду. И Господ га види, препознаје у њему упорност, неодустајање од тога да се исцели. Препознаје у њему истрајност, а то значи ипак и веру у то да може бити исцељен. Прилази му и не пита га: „Да ли хоћеш да те ја исцелим?“, него: „Желиш ли здрав да будеш? Хоћеш ли здрав да будеш?“ Наравно, то питање би могло бити увредљиво, јер чим је ту 38 година и чим упорно долази, значи да хоће и да жели да буде здрав. Али овом речи Господњом „Хоћеш ли здрав да будеш?“, Господ хоће да извуче из овог болесног да се јавно, јасно и гласно види да он жели да буде здрав, да има вере, да има наде. И зато га пита: „Да ли хоћеш здрав да будеш? “ И овај човек тужно одговара да хоће, али да нема човека који може да му помогне да уђе у ову воду и да буде исцељен.

С једне стране, дакле, видимо да се сви отимају и мисле само на себе. Испуњени су ипак највећом бригом о томе да њима буде добро. Рекли бисмо да је претежнији егоизам него осећање муке ближњег. Свако дакле мисли на себе и свако хоће први да уђе у воду. А овај човек нема човека. И заиста, браћо и сестре, ако говоримо о највећем нашем проблему у светлости празника Васкрсења Христовог, заиста нема човека! Не може човек сам из себе и сам од себе да буде исцељен. Не може човек у крајњој линији сам од себе својим силама и моћима, ма ко био, ма какве вештине имао, да победи свог највећег непријатеља који се зове смрт. И ево Господ то чини, васкрсавајући из мртвих, а пре тога поставши човек. Међутим, често ми немамо човека и за најелементарније своје потребе. Немамо некога ко ће да нас разуме, нема некога на чије раме можемо да положимо своју муку, своју душу, своју главу. Немамо често човека.

Могли бисмо да се запитамо какав је овај човек био, који 38 година долази а нема никог да му помогне. Какав ли је тек он био кад нико није хтео да му помогне? И ми се често питамо зашто нема помоћи ниоткуда и ни од кога, а не питамо се нисмо ли можда својим животом, својим поступцима, својим односом према ближњима и ми заслужили да нико на нас не обраћа пажњу. Независно од тога, браћо и сестре, ма колико пали, ма колико били болесни, ма колико били беспомоћни, ма колико и заслужили да нам нема помоћи и када нас сви оставе – ако имамо наде и ако имамо вере у себи, има човека! Постоји Богочовек, Син Божји који је постао човек, и ако у нама има вере никада нећемо бити остављени сами. Када има вере, исцелиће нашу унутарњу болест, наше страсти, егоизам и самољубље, а онда ће исцељивати и све оно што је последица тих унутрашњих болести што се види споља.

Али има, браћо и сестре, човека! Има и људи који су Христови људи, има светитеља Божјих који су обожени и који су такође увек ту са нама. И они чине чуда, исцељују, помажу, разумеју нас. Ту су са нама онда када у нама има вере, када им прилазимо не магијски или, не дај Боже, гордељиво мислећи да су дужни да нам помогну, него због тога што су они били смирени, што су се уподобили Христу. Господ њих има као анђеле који долазе у бању Витезду, у воду поред које и ми грешни и погрешни стојимо, силазе и уводе нас и исцељују нас. Такав је, браћо и сестре, и светитељ Божји кога данас славимо – Свети владика Николај, који је спојио молитву и мисао, који је спојио Исток и Запад, који је спајао људе међусобно удаљене по идејама и идеологијама, који је учинио да вера обичног народа буде једно са најумнијом и најмудријом вером великих богослова, који је сам узео крст свој и пошао за Христом, распео се, да би онда Господ и њега Васкрсењем својим учинио да он васкрсне међу нама и да се из далеке земље, преко седам мора и седам гора, врати у своје родно место и, ево, учини да оно постане бања Витезда, да и ми данас дошавши овде као овај 38 година болесни несретник, и ми болесни од грехова својих, од страсти, од мржње, од зловоље, од нетрпељивости међусобне, препознајући љубав Светог владике Николаја према Богу свом и нашем и љубав његову према свом народу, молећи се заједно са њим у овој бањи Витезди његовим молитвама будемо увек исцељивани.

А то можемо ако хоћемо. То можемо ако имамо вере, наде и љубави, а чињеница да смо овде сабрани показује да јесмо деца Светог владике Николаја, деца Светог Саве, самим тим Црква Христова, народ Божји. Зато, браћо и сестре, нека би Господ дао да то останемо и увек се овде сабирамо, а Он да нам да веру, наду и љубав како бисмо Њега, заједно са свим светима, на челу са Светим Савом, Светим владиком Николајем, Светим оцем Јустином, Њега Једног у Тројици Бога славили сада и увек и у векове векова. Амин.

14. мај у 09ч.

Манастир Светог пророка Јеремије у Рожњу прославља своју крсну славу 14. маја. Света литургија почиње у 9 часова, а након богослужења и литије очекује вас трпеза љубави и празнично дружење.

12. мај у 09ч.

Позивамо верни народ на молитвено прослављање крсне славе манастира Светог Василија Острошког у Бијељини, које почиње празничним вечерњем у понедељак, 11. маја. Централни догађај сабрања биће Света архијерејска литургија у уторак, 12. маја, са почетком у 9 часова.

Иако је бивало светоотачких гласова – попут Светог Григорија Нисијског или Светог Јеронима Стридонског – који су казивали да на места на којима се збио Домострој Господњи треба путовати духом, а не ногама или да је небо исто изнад Британије и изнад Јерусалима, похођења топонима на којима је проливена крв сведока Васкрсења Господњег или на којима се столећима узносе молитве и  лију сузе подвижника никада нису престајала. Тачно је да је Господња сва земља и све што је на њој, али је човек одувек ходио тамо где је могао да види човека на чијем лицу се огледа Господ.

Митрополит Фотије је – праћен својим свештенослужитељима и службеницима Епископије зворничко-тузланске – у овом пасхално-педесетничком периоду посетио неколико места страдања, подвига и почивања наших духовних предака. У Солуну се поклонио жртви Светог Димитрија Солунског, којем је вера у Господа била ближа од сопственог тела, јер му је живот био Богочовек. Храм Светог Димитрија у Солуну – поред своје архитектуре која фасцинира – сведочи о драматичној ромејској и отоманској историји ових простора. Митрополит Фотије је посетио и храм Премудрости Господње у Солуну. Реч је о древном храму у којем почивају мошти Светог Василија Солунског, Епископа овог града из осмог века.

Манастир Светог Јована Богослова и Светог Арсенија Кападокијског у Суротију је митрополита Фотија дочекао са љубављу са којом је Преподобни Пајсије Светогорски – чије тело васкрсење чека у овом манастиру – деценијама у чувеној келији Панагуди дочекивао гладне и жедне Бога Живог, међу којима и митрополита Фотија у његовим студентским данима. На гробу Преподобног Пајсија се сусрећемо са човеком који почива, а присутнији је од присутних. Сусрећемо се са нашим савремеником који у себи носи подвиг Горе Атонске и Горе Синајске, искуство прогнаника, тежину болести, духовно руковођење непрегледног низа духовне деце, прогон од стране демона и лажне браће... Међу многобројним поклоницима, два презвитера која свештенослуже у Епископији западноамеричкој Српске Патријаршије су дошла да изразе благодарност Преподобном Пајсију. Изражавају посебну пажњу према митрополиту Фотију и казују му да реке Американаца постају сутелесници наше Цркве...

Митрополита Фотија у манастиру Хиландару је дочекао – у одсуству архимандрита Методија, игумана хиландарског – монах Теодосије, епитроп ове свештене обитељи, са својом сабраћом. Саборни храм Ваведења Пресвете Богородице је средиште. Све у Хиландару из њега извире и све у Хиландару у њега увире. У гостопримници желе да чују како напредује изградња храма Светог Саве Српског у Бијељини, а који се са благословом хиландарских отаца гради по узору на Саборни храм у Хиландару. Чујемо да је са северноамеричког континента стигла иницијатива да се тамо оснује метох манастира Хиландара. Свима нам се јавила идентична импресија: старац Јефрем Аризонски и његов рад на оснивању бројних манастирских братстава широм Северне Америке и утврђивању молитвене праксе Преподобног Јосифа Исихасте у културолошком миљеу који је (чинило се) био предалеко од исихије. Али, није узалуд отац Александар Шмеман знао да каже: Благодаримо ти, Господе, што си нам даровао ову земљу где смо слободни да Те љубимо као Бога!

Док је трајала посета митрополита Фотија монаху Сави у хиландарској келији званој Самарија, ми смо ходали манастирским стазама стичући утисак да је небо изнад Бијељине и Горе Атонске можда идентично, али да нас Сунце различито греје.

Митрополиту Фотију највише признање Општине Лопаре

Одлука о додјели овог значајног признања донесена је на 15. редовној сједници Скупштине општине одржаној 16. априла ове године. Том приликом одборници су једногласно усвојили приједлог да управо Митрополит Фотије буде лауреат за 2025. годину.

Начелник општине Лопаре, господин Радо Савић, истакао је да је Повеља Митрополиту додијељена у знак дубоке захвалности за његов несебичан допринос очувању духовности, јачању вјере и националног идентитета српског народа, као и за континуирану подршку развоју ове локалне заједнице.

Данашња свечаност била је прилика да се још једном нагласи успјешна сарадња између Епархије зворничко-тузланске и општине Лопаре, која се огледа у заједничком раду на добробит вјерног народа Мајевице.

Предсједник Скупштине општине, Миленко Ристић, навео је да су поред Повеље додијељена и друга признања заслужним привредницима, културним и спортским радницима, чиме је употпуњено Ђурђевданско празновање.

Примајући признање, Високопреосвећени Митрополит Фотије захвалио је руководству општине и свим грађанима Лопара, нагласивши да је ова Повеља подстрек за даљи заједнички рад на духовној и материјалној обнови нашег народа.

Обраћање митрополита Фотија

Часни оци, уважени Господине начелниче са сарадницима, градоначелници и начелници других општина, представници државних и локалних власти, представници војних и полицијских структура, драга браћо и сестре дозволите ми да вас са неколико речи поздравим за ово одликовање које добисмо. Неко га је добио заслужено, а неко по милости, било како било ми захваљујемо домаћинима који нам ово признање доделише, које говори више о њима него о нама, а посебно захваљујемо начелнику општине Лопаре Г. Ради Савићу, јер рачунамо да је он највише допринео овом догађају.
 
Драга браћо и сестре, сви знамо да време у којем живимо је тешко време, препуно обавеза и разних искушења. Тих искушења нису лишени ни представници цркве нити државних власти, општинских власти, нити наших честитих људи који се баве пољопривредом, ни песници, ни уметници. Али како се у нашем народу каже "на муци се познају јунаци" јер не одустају да се боре за своју веру православну, за своју цркву, за свој народ српски мученички и страдални и за све добро и миломе Богу приступачно. То није лако, али уздајући се у Бога и у добре људе ипак се постижу неки резултати.
 
Насеље Лопаре постоји више од 200 година и већином су га насељавали православни Срби који су овде живели чувајући своју писменост и културу, али и своје поседе и своју имовину. У овом крају се највише поштује Свети великомученик Георгије, чија слава је ево колико сутра. Многи ћемо ићи у цркве, а многи ћемо ићи код својих пријатеља и кумова на њихову крсну славу. Познати аустроугарски високи представник у 19. веку Бенџамин Калај, који је много тога радио да би обесмислио историју Срба на овим просторима и нас учинио безначајним и малим народом, писао је и радио све против Срба, само није нашао пут да сруши култ крсне славе. Хвала Богу ево слава се код нас Срба одржала до данас. Оно што је још битно, а желео бих да истакнем, то је потреба заједништва и братске љубави српскога народа без обзира где живели. Јуче смо празновали Светог Владику Николаја Велимировића, српског златоуста, који је говорио "Срби треба да се сложе, обоже и умноже" да би били велики и силан народ као што смо били у средњовековној Немањићкој држави.
 
Мени је пала дужност и част да у име свих награђених у општини Лопаре захвалим на томе дару. Ми благодаримо свима који су ту одлуку донели и желимо да се Лопаре обоже, умноже и сложе да се што више српског народа овде врати где смо вековима живели и да Лопаре добије статус града. Тренутно колико сам чуо овде живи до 15 хиљада Срба, а ако нас буде било више није немогуће да Лопаре постану град. Место сабирања, а не одлазака, место певања и радовања, а не туговања.
Нека сте сви благословени, хвала на овом високом признању општини Лопаре, то је признање за бољи и усрднији рад него што је до сада био. Дај Боже да тако и буде и да живимо прослављајући име Божије и чувајући своју традицију и историју широм Семберије и Мајевице јер су то области које нас окружују. Живели и Бог вас благословио.

 Два српска стуба православља

Ево нас браћо у земљи Србији,
у земљи јунака и страдалника,
земљи подвижника и мученика,
коју, у наше распето време,
осветљавају два стуба Православља
- Свети владика Николај Српски, Златоуст
и Свети авва Ћелијски - Српски Јеремија

Ако ми Срби кренемо широким путем,
има ко на уски пут да нас врати,
Свети владика Николај
и Свети авва Јустин,
ученици Христови
и деца Светог Саве,
они нас научише
да су Срби не земаљски,
већ Небески народ,
који ходећи за Светим Савом,
земаљско оставише
и Небеско задобише
и велики народ
међу свим народима постадоше

Браћо Срби, не бојте се,
ево Златоуста са нама
- Светог владике Николаја,
који се из Америке врати,
јер је хтео са нама,
са својим народом бити
и свој народ
као пастир Христу приводити

Браћо Срби, ево данас
и другог светила са нама
- Светог авве Јустина
у ваљевским Ћелијама,
које су учионица Србима,
ту смо сви научили читати
и ћирилицу, освештано писмо писати,
ту се Катихизису,
основама православне вере научисмо,
да би били као наши стари,
који за Христом ходише
и Царство Небеско задобише

Митрополит Фотије

Служена прва Света литургија на темељима манастира Пресвете Тројице у Гелићима

По благослову Његовог Високопреосвештенства митрополита зворничко-тузланског господина Фотија, у Недјељу мироносица, 26. априла ове године, служена је прва Света литургија на темељима манастира Пресвете Тројице у Гелићима.

Свету литургију служио је протојереј-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намјесник теслићки, уз саслужење протонамјесника Радомира Петковића, надлежног пароха угодновићко-очаушког, јереја Александра Митровића, пароха теслићког, и ђакона Љубише Савића.

Велики број вјерника присуствовао је и причестио се на овој светој служби, а домаћини Милко и Даница Гелић припремили су трпезу љубави за све присутне. Градња ове светиње отпочела је 2024. године, а Високопреосвећени митрополит Фотије је прошле године, приликом освећења темеља цркве, благословио да ова светиња добије статус манастира.

Напоре око изградње воде Милко и Даница Гелић, а до Васкрса је успјешно озидано приземље манастирског конака и изливена плоча. Намјера домаћина је да наредних дана наставе са зидањем конака и звоника. Очекује се да ће вјерни народ својим прилозима подржати овај велики пројекат, који представља изузетну привилегију и благослов за наш нараштај.

Милко Гелић и његова супруга Даница, који су настањени у Шајкашу у Војводини, покренули су иницијативу за градњу овог храма. Њихова жеља је да се у Гелићима подигне светиња у којој ће се окупљати како мјештани, тако и све генерације које су данас расуте широм матице Србије и свијета.

Најава за

21. јун - 18. јул

Светосавски камп

манастир Озрен

Благословом Његовог Високопреосвештенства митрополита зворничко-тузланског господина Фотија, најављујемо јубиларни, десети по реду, Светосавски омладински камп при манастиру Светог Николе на Озрену.

Камп „Свети краљ Драгутин” одржава се у организацији Канцеларије за вјерску наставу Епархије зворничко-тузланске.

Овогодишње сабрање планирано је кроз четири групе у трајању од по седам дана (у ритму недјеља–субота), у периоду од 21. јуна до 18. јула.