Последња Српска школа

Полетише два врана гаврана,
са Косова поља јуначкога,
и говоре што бити не може
к'о у она давнашња времена
кад се Крст и полумјесец сударише,
и погибе Свети цар Лазаре
и са њиме Косовски јунаци,
све бранећи свесрпско Косово

На Косову тад јунаци бише
и Косово наше одбранише,
а шта нам данас од Косова оста,
мало Срба и мало јунака,
ал' Шиптарима ни то доста није,
већ усташе све српско рушити,
српске школе и болнице,
и остале друге установе,
јер све српско затријети се мора
 
Браћо Срби и српскога рода,
ми смо народ косовског Завјета
и Завјета Светог цар Лазара,
па нам опет ваља на Косово ићи,
српску земљу морамо бранити,
своје цркве, манастире
и светиње морамо штитити,
јер нас оне вијековима сачуваше,
силом Божијом и благодаћу светитеља
из рода српскога,
без којих Срба на Косову не би ни било,
то сад Шиптари смјерају чинити,
и Косово свесрпску школу заувијек затријети 

Митрополит Фотије

Човек је крстолико биће. Крст је у темељима васељене, крст је дрво живота у рају, крст је закон саможртвене љубави према Богу и ближњем. Све је у крсту и крст је у свему. Крст дели космос на запад и исток, север и југ. Вертикала крста нас узводи Богу, али и Бога низводи к нама, а хоризонтала нас упућује на ближње, на друге људе, заједницу – Цркву. Без крста би се уздрмали темељи свега постојећег, сваког човека и народа. Крст је сила која обједињује небо и земљу, Бога и човека и све људе међу собом. Крст је пораз демона, а слава анђела, победоносни знак Сина Човечијега Исуса Христа.

Није случајно да је света Црква изабрала да трећу недељу Часног поста посвети крсту, јер нас крст оснажује, да можемо наставити свој подвиг вере, поста и молитве и поред искушења и духовне борбе, која траје у ово предваскршње време. Крст нас оснажује снагом васкрсења - не неком силом од овога света, већ оно што је људима немогуће чини могућим.

Када је старозаветни Израиљ излазио из Египта, пророк Мојсије је праобразом крста разделио Црвено море и народ је прошао по сухом. То је праобраз новозаветног крштења, а ходећи кроз пустињу ко би од људи погледао на змију од мједи био би исцељен, јер је уздигнута змија од мједи била праслика крста Христовог. Тако и ми данас у свом ходу кроз пустињу овога живота, крстом осењивани, устајемо и лежемо, умиремо и васкрсавамо. Сваки одлазак на богослужење у цркву, па и пролазак поред светиње осењује знак крста. Мајке своје бебе закрштавају знаком крста када одлазе на спавање; свештеници благосиљају трпезе љубави и сва богослужења у овом периоду су крсно-васкрсна. Крст је печат спасења. Он заокружује сваки дан и ноћ и читаву богослужбену годину.

Крст је начин живота. Ко не узме крста свога и не ходи за мном, није мене достојан, говори Господ. Нови Завет је сав у философији крста, у љубави према Богу и ближњем. Узети свој крст значи бити свестан својих слабости и смртности свога бића, али ходећи за Христом, ми од Њега задобијамо благодат да живимо новим животом, животом у Христу, како су говорили Свети Оци. Заиста је у крсту и крстоликом животу сила и спасење, у томе је знамење. Пут крста је јеванђелски уски пут који води у живот вечни. Широки пут је пут без подвига, пут без Бога, без крста. Први подразумева подвиг и усхођење ка Богу и назива се пут живота, а други, на жалост, удаљавање од Бога, а самим тим и од ближњега свог, а свето Јеванђеље овај пут назива путем погибли.

Крст је ехатолошки знак спасења. Пре Другог доласка Христовог појавиће се знак крста, који ће видети сви народи и поклонити му се. Ето, зато у посту крст! Да нас подсети ко смо и куда идемо, да смрт и гроб нису последња људска реалност. Господ је управо на крсту победио смрт, дарујући нам Васкрсење које својим животом у Цркви већ предокушамо.

 Митрополит Фотије

Рат - има ли смисла,
рат - кад у пролеће дрвеће почиње да листа
а цвеће да цвета,
па има ли игде оваквог лепог света,
има само у Космосу где нема рата
и у земљи где човек воли ближњега и Бога,
Брата себи као Најближега
и од људи миром Препознатога,
људска душа им цвета миомирисом,
не од овога света,
већ као да није пролазна
- него вечна

Мир,
Мир - свемир,
Мир - једно од имена Божјих,
Христос - Мир наш,
Христос - Кнез мира,
Мир је знак Крста
Мир је знак Жртве,
нема љубави веће од те
да неко страда за ближње своје,
Бог Логос Оваплоћењем
дарова свету Мир Свој,
да људи буду благовесници мира,
не хуманизма и мира по човеку,
већ теохуманизма и мира по Богу

Рат и мир,
први не знају шта је рат,
јер не воле Бога Створитеља
па стога ни брата свога,
та врста ратника философијом рата живе,
злочинац злочином, убица убиством,
лопов крађом и отимањем,
али ови људи нажалост не знају,
да кад се поистовете са препознатим грехом,
по апостолу Павлу,
њима спасења нема,
док је мир - човек у Христу пребива,
човек мира је христолики и боголики,
човек који живи химном:
"Слава Богу на висини а на земљи мир",
зато ће се они миротворци назвати
и Царско Небеско наследити

​Митрополит Фотије

Преподобни Талалеј

Преподобни Талалеј,
подвижник сиријски,
у манастиру Светог Саве Освећеног живео,
отиде из манастира
и настани се у једном старом,
напуштеном гробљу
где је велике муке од демона претрпео,
даноноћне борбе са њима је водио,
Бог му дарова дар чудотворства,
болести и немоћи људске изгонио
и све је у Славу Божију чинио
 

Преподобни Тит Печерски

Преподобни Тит Печерски
од младости подвижник велики,
али га по искушењу,
Евагрије ђакон,
без икаквог разлога замрзи
и не хтеде Титу опростити
све док се не упокоји,
иако је Тит све чинио
да би се за живота измирили,
и пошто се Евагрије упокојио,
преподобни Тит рече братији:
- Док је Евагрије жив био,
мене су облетали демони
искушавајући ме да се не помирим,
а кад се Евагрије упокоји,
демони мене напустише
и сви ка њему отидоше
 
Свети Прокопије Декаполит

Свети Прокопије Декаполит
са Галилејског мора,
од ране младости Богу служио
и у подвизима вере живео,
чувши како цар Лав Исавријанац
устаде да гони иконе,
Прокопије крену да их брани,
велике муке за одбрану икона претрпе
и уз помоћ Божију све муке издржа,
подвижник од младости будући,
Духом Светим укрепљиван бивајући

*Прослављају се 12. марта

Митрополит Фотије

за храм Светог Саве

у Бијељини

по узору на Хиландар

Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије освештао је данас у Бијељини земљиште за изградњу храма посвећеног Светом Сави, првом архиепископу српском, просветитељу и учитељу нашег народа. Будући храм биће подигнут у близини Центра за високо образовање, а предвиђено је да буде сазидан по узору на главни храм манастира Хиландара на Светој Гори.

Митрополит Фотије је том приликом истакао да је Свети Сава толико задужио српски народ да „када бисмо у сваком граду и у сваком селу подигли по једну цркву њему у част, ни то не би било довољно“.

Митрополит је подсетио да ће будући храм бити прва црква посвећена Светом Сави која ће бити подигнута по узору на хиландарски храм изван Свете Горе, истичући да је за то добијен благослов хиландарских монаха.

Говорећи о значају овог пројекта, митрополит Фотије је изразио наду да ће овај храм бити место сабрања студената, ђака и свих верних, као и духовни центар у коме ће се неговати црквено појање, иконопис и веронаука.

Иницијатива за изградњу храма Светог Саве у Бијељини покренута је пре три године. У априлу 2023. године митрополит Фотије је у Епархијском седишту у Бијељини примио градоначелника Бијељине др Љубишу Петровића са сарадницима, када је разговарано о изградњи новог храма у близини Центра за високо образовање у овом граду.

Том приликом је истакнута обострана жеља и спремност између Града Бијељине и Епархије зворничко-тузланске на реализацији овог значајног духовног и културног пројекта.

Као важан корак у припреми изградње храма, априла 2025. године, благословом митрополита Фотија, на месту будуће градње подигнут је крст који ће красити порту новог храма и сам град Бијељину. Крст је постављен испред Универзитетског центра, а постављању су присуствовали свештенство и верни народ.

Крст је, заједно са радницима, поставио протојереј-ставрофор Митар Тешић парох Саборне цркве.

Постављањем крста тада је симболично започета нова страница духовног и културног живота Бијељине, са надом да ће храм Светог Саве постати место сабрања, молитве и духовног узрастања свих његових житеља.

Боседа митрополита Зворничко-тузланског приликом освећења земљишта за изградњу храма Светог Саве у Бијељини:

Икона Пресвете Богородице
- Умекшање злих срдаца,
је библијска икона
која се везује за празник Сретење,
када Пресвета Богородица на 40. дан,
на својим рукама у Јерусалимски храм
донесе Богодете - Исуса Христа,
да Га представи Господу,
као што је био обичај
по Мојсијевом Закону

И тада, по Промислу,
Богодетету Христу приступи
праведни Симеон Богопримац,
и узевши Богодете Исуса у своје руке
рече чувени благослов:
- Ниње отпушчајеши раба Твојего, Владико,
по глаголу Твојему, с миром;
јако видјеста очи моји спасеније Твоје,
а и Пресветој Богородици пророкова:
- И Теби самој мач ће пробости душу
да се открију помисли многих срдаца

Икона -  Умекшање многих срдаца
је постала позната у Русији од 1830. године,
када је у граду Волођи звладала колера
и свештеници су заједно са верним народом
носили ову чудотворну икону у литији око храма
и болест се убрзо повукла

После овог великог чуда,
одушевљени народ прослави Бога
и своју велику Заштитницу Пресвету Богородицу,
од тада почињу да се сликају
многе копије ове иконе,
које и саме посташе чудотворне,
карактеристично за ову икону је
да често путује по свету
тешећи и исцељујући
многострадални народ Цркве Божије

Нема континента где ова икона
- Умекшање злих срдаца није била,
да би се показало да Пресвета Богородица
бдије над свима људима,
а посебно над онима
који су распети својим животним тегобама,
болестима, прогонима и страдањима за веру,
јер је познато да прогонство Цркве почиње
већ после Педесетнице
и то ће трајати све до почетка 4-ог века,
када је Цар Константин 313. године
донео Милански едикт
и тиме слободу Цркве и вероисповедања

Нека Господ молитвама Пресвете Богородице,
чијој се икони ових дана клањамо
и у нашој Зворничко-тузланској епархији,
дарује народу своме исцељење
од свих болести и недуга,
и дај Боже да Пресвета Богородица,
Заштитница наша,
умекша срца свих људи
чија су срца постала каменита
немајући љубави према Богу и ближњима

Митрополит Фотије

Свети Тарасије, патријарх,
стриц Светог Фотија Великог,
председавао по Промислу
на Седмом васељенском сабору 787. године
у Никеји,
где са Оцима Сабора
одбрани теологију иконе
од јереси иконоборачке

И пошто на Седмом сабору
јерес иконоборства побеђена би,
Оци установише велики празник
који назваше
- Победа Православља над свим јересима,
и он се празнује сваке године
да потврди истину православне вере

Свети Тарасије,
сиромашне хранио, о убогима бринуо,
болеснима помогао, затворенике обилазио,
милостив био
- милост Божију заслужио,
велики јерарх,  православља Исповедник

Свети Тарасије је за осам дана
све црквене чинове прошао,
да би Цркву са Оцима Седмог сабора
од јереси иконоборства одбранио,
према праведнима праведан,
према моћницима овога света непоколебљив,
догмате и каноне Цркве утврдио,
теологијом иконе
Православље узвисио

Прославља се 10. марта

Митрополит Фотије

Икона је света слика,
икона је сведок Прволика,
икона нас небесима узводи,
икона нас Христу приводи

Икона није обична слика,
портрет или фотографија лика,
икона је прозор у вечност,
икона нас од образа
ка подобију узводи,
икона нас обожењу води

Православље је велико иконом,
Православље је победник
свих јереси Седмим васељенским сабором,
иконе Господа и Светих чудеса творе,
икона је сведок
- да Бог у Христу постаде човек.

Митрополит Фотије

Мајко Божија,

умекшај срца каменита свима

и учини их добром јеванђелском земљом,

која плодове доноси у своје време

Мајко Божија,

умекшај срца онима поред пута,

који су непостојани у вери,

одушеве се, али нису постојани,

те их живот на старе стазе врати

Мајко Божија,

умекшај срца онима

чије срце у траву и коров зарасте,

што их спречава да чују Реч Божију,

те стога на широком путу живе

не разумејући речи покајања,

речи спасења

Мајко Божија,

умекшај срца свима

за веру прогоњенима,

болнима, убогима и ништима

и ради Јеванђеља Христовога — страдалницима,

учини да срца њихова постану земља добра

— што у Старом Завету би Земља обећана,

а у Новом Завету земља Царства Небескога

Митрополит Фотије

Друга недеља свете Четрдесетнице посвећена је молитвеном спомену на Светог и богоносног оца нашег Григорија Паламу (Γρηγόριος Παλαμάς), Архиепископа солунског и великог богослова и проповедника православног мистичног подвижништва, великог заступника стварности обожења кроз учествовање у сâмом Богу, у Његовој нетварној благодати.

Мисао Светог Григорија потврдила је аутентичност светитељског виђења Бога. Прве недеље свете и велике Четрдесетнице богослужбено смо прославили победу Православља над бројним јересима, а превасходно победу над иконоборством, док у другој недељи прослављамо дивног међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа које подразумева учење о непосредности Божјег присуства у свету.

Свети Григорије Палама проповедник је учења о божанствености благодатне нетварне светлости којом је Господ засијао приликом Преображења на таворској гори. Иста та Преображенска нетварна светлост, по Његовом учењу просветљује сваког човека који се погрузио у молитву и пост.

Свети Григорије Палама је у свом учењу разликовао Божанску суштину и енергију, јер је Бог по суштини несазнајан, али се Он у својим енергијама открива нама у личности Оваплоћеног Логоса. По његовом учењу, човек је кроз свету Евхаристију уткан у Богопознање, те тако Света Литургија све нас просветљује и чини нас достојнима за Богопознање и заједницу са Господом нашим. Ова недеља није одувек била посвећена спомену на Светог Григорија Паламу, а то нам сведочи јерусалимски канонар који спомиње да је у седмом веку друга недеља поста била посвећена спомену на еванђелску причу о Милостивом Оцу (или блудном сину).

Са друге стране, богослужбени устав Велике Цариградске Цркве спомиње да је у 9-10. веку, овај недељни дан био посвећен спомену на Светог Поликарпа, Епископа смирнског. Најстарије сведочанство које спомиње спомен светог Григорија Паламе налазимо у 14. веку. Службу овом спомену саставио је Патријарх цариградски Филотеј, који у свом химнографском делу велича сва величанствена дела из живота великога Григорија Паламе, његово предано Архипастирско служење називајући га стубом Цркве, али и његово прегалаштво на пољу богословствовања. Оба еванђелска зачала која се читају друге недеље Свете Четрдесетнице подсећају нас да се почетак сваке наше узетости налази у греху, и подстиче у нама жељу за духовним препородом у тајни преумљења (покајања), налазећи своју потпору, помоћ и наду у Господу нашем.

Прву половину 14. века обележио је исихастички спор. Овај спор је настао око питања могућности виђења таворске нетварне светлости, што су Варлаам и Григорије Акиндин, као и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнајан. Противник исихастичког учења, калабријски монах Варлаам, учио да је немогуће на опитни начин доживети искуство Бога, а као врхунац његовог противљења било је проглашење исихастичког учења за јерес. Варлаам је у свом учењу истицао да је Бог за људе изван домашаја чулног искуства, јер по њему свако знање о Богу мора бити на посредан начин. Као борац и победник Православља над Варлаамовим учењем појавио се Свети Григорије Палама који је у својој дубокој богословској формулацији изложио духовни садржај мистичне традиције светогорског монаштва. Ова Паламина богословска формулација садржана је у његовом чувеном делу Тријаде у одбрану монаха исихаста. Поред Тријада, Палама је саставио и Светогорски томос, са којим су се сагласили сви светогорски игумани, а који је у исихастичком спору одиграо одлучујућу улогу.

Свећњаче Православља,
утврђење Цркве и учитељу,
доброто монаха,
несавладиви заштитниче богослова,
чудотворче Григорије,
похвало Солуна,
проповедниче благодати,
моли се непрестано за спасење душа наших.

(тропар св. Григорију Палами)

Химнографија друге недеље Свете Четрдесетнице саображавајући се са Светописамским чтенијима, поучава нас да се наше обожење налази у молитвеном општењем са Богом учешћем у Светој Евхаристији. Угледајући се на Светог Григорија Паламу који је себе испунио Божанском светлошћу која просветљује свакога човека који долази на свет, позвани смо да из свог бића одбацимо сваку таму греха која прекида нашу заједницу са Богом, и да се врлинским животом обучемо у одећу светлости Богопознања.

СПЦ

Свети Григорије Палама једна дивна и нова појава међу Светим Оцима Цркве и доказ да нису Свети Оци постојали само до осмог века, до светог Јована Дамаскина, већ да постоје и данас. Свети Григорије Палама (14. век) је онај од Отаца, који нас уводи у нови век, али не нови век хуманизма и ренесансе, који се тада почињу рађати на Западу, већ век теологије исихазма, древне вере и искуства Цркве у обожење личности, нествореним божанским енергијама.

Свети Григорије Палама, велики светогорски монах и подвижник, свети изданак из светог корена, је потекао из свете породице. Познато је да су му браћа и сестре такође били монаси. По некима, највећи познавалац Аристотела и његове философије свога времена и најбољи представник јелинске учености, али и више од тога – теолог нестворене божанске таворске светлости и Отац Цркве. Први део његовог живота на Светој Гори могао би стати у речи молитве, коју је непрестано изговарао: Господе, просвети моју таму! Једном приликом су му се јавили Пресвета Богородица и свети Јован Богослов и питали га о томе, а он је скромно одговорио: А за шта друго да се молим?

У време светог Григорија Паламе у Солуну се појавио учени монах са Запада Варлам Калабријски, који је стекао велики углед у високим круговима солунског друштва, проповедајући могућност поновног сједињења Источног и Западног хришћанства. Идеја је увек интересантна и актуелна, само што се то Варламово решење темељило не на светим Саборима и богословљу Светих Отаца, него на хуманизму и рационализму. Ови философски правци ће у то време постати доминатни међу ученим људима на Западу, чији је прави представник и гласноговорник био управо Варлам Калабријски, потоњи римски бискуп. Сазнавши за његову делатност и ширење варламитског учења о немогућности сједињења човека и Бога путем нестворених божанских енергија, јер су оне по западном рационалистичком учењу тварне (створене) енергије и Варламово исмевање монаха исихаста као „пупкогледача“ - свети Григорије почиње да пише познате Тријаде у одбрану свештених исихаста, у којима је бранио православно учење о човеку и његовом обожењу у Христу. Ова расправа ће врло брзо прерасти у велики сукоб источног православног и светоотачког богословља и западнe рационалистичко-хуманистичкe теологије. Из овог сукоба Православље ће изаћи као победник са данас познатом теологијом Паламизма, која се у сваком погледу показала много надмоћнијом од западне теологије схоластике и рационализма.

Свети Григорије Палама и Варлам - два човека, два света. Један, аскетско-подвижнички, просветљен и обожени човек, Архиепископ Солунски, али и спилеот (пустињак). Други, рационалиста, просветљен светлошћу европске мудрости и рационализма, поборник хуманизма, римски бискуп уоквирен схоластиком. Многи кажу да није било светог Григорија Паламе на Истоку у то доба, и православно богословље, па и наша култура пали би у вавилонско ропство западних идеја хуманизма и ренесансе. Бог је, међутим, подигао светог Григорија Паламу, који нас је својим богословљем уздигао на гору Тавор да се заједно са светим апостолима поклонимо преображеном Христу и постанемо причасници нетварне божанске – таворске светлости, као и сви Свети Оци и исихасти кроз историју Цркве. Победа светог Григорија Паламе види се у томе што је он молитву исихазма Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, препоручивао свим хришћанима и свој пуноћи Цркве Божије. Исихазам је велико богатство Православља, срце монашке духовности и нада народима, јер не треба заборавити речи светог Јеванђеља да ће се спасити сваки онај који призове Име Божије.

Митрополит Фотије