Цвети у Модричи

Митрополит Фотије предводио литију улицама Модриче

У својој беседи поводом празника Васкрсења Лазаревог, Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије истакао је да је овај празник „велики и диван, јер нас уводи не само у празник Цвети, већ и у дубљу тајну Васкрсења Христовог и свеопштег васкрсења из мртвих''. Он је нагласио да се ради о „троструком празнику, у коме се открива истина да је Господ Васкрсење и Живот“. Подсетивши на јеванђеоски догађај васкрсења Лазара, Митрополит је рекао да је Христос, иако је Лазар већ четири дана био у гробу, дошао да га „пробуди“, показујући тиме силу Божију и најављујући победу живота над смрћу.

У навечерје празника Христовог уласка у Јерусалим Његово Високопреосвештенство митрополит Фотије служио је празнично богослужење у храму Успења Пресвете Богородице у Модричи, уз саслужење свештенства и монаштва архијерејског намесништва модричко-градачачког.

Након богослужења и освећења врбових гранчица, Митрополит Фотије је предводио свечану литију улицама Модриче. У молитвеном ходу учествовао је велики број верног народа, међу којима су посебно радост празника улепшала деца, носећи у рукама иконе, врбове гранчице и звончиће.

Литија је прошла градским улицама уз ношење црквених барјака и узношење молитви Господу, подсећајући на свечани улазак Христов у Јерусалим и радост којом Га је народ дочекао.
 
У овом сабрању учествовао је и начелник општине Модрича Јовица Радуловић, заједно са бројним верницима који су својим присуством посведочили живу веру и духовно јединство Цркве.

Свечана литија у Модричи још једном је показала снагу празничне радости и значај заједничке молитве, сабирајући верни народ око Христа уочи Његовог страдања и славног Васкрсења.

4. април у 18ч.

на Цвети

Српска православна црква, епархија зворничко-тузланска и црквена општина Модрича с великом радошћу позивају верни народ на свечану литију која ће се одржати улицама Модриче. Овај духовни догађај уприличен је поводом великог празника Цвети, који симболизује свечани улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим.

Сабрање ће предводити Његово високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански господин Фотије, чије ће присуство и молитвено вођство додатно увеличати овај празнични дан. Програм свечаности почиње у суботу, 4. априла 2026. године, са почетком у 18.00 часова.

Верници ће имати прилику да учествују у празничној вечерњој служби, након које ће уследити чин освећења врбе. Освећене гранчице врбе, које симболизују палмине гране којима је народ дочекивао Христа, биће подељене народу као благослов за домове. Врхунац вечери биће свечана литија која ће проћи градским улицама, проносећи молитву, мир и заједништво кроз срце Модриче.

Позивамо све људе добре воље да се придруже овом молитвеном ходу, како бисмо у духу љубави и хришћанске радости заједно дочекали један од најлепших празника у години. Нека нам овај сусрет буде на духовну корист и спасење, док у слози корачамо путевима наше вере.

Васкршњи број

Из штампе је изашао васкршњи број часописа „Животворни источник"

Прва богословска књига штампана у Републици Српској је – колико нам је познато – Пролегомена за теологију о нествореним енергијама – студија о Светом Григорију Палами. Њен писац је Ставрос Јагазоглу, преводилац Зоран Јелисавчић, а издавач Духовна Академија Светог Василија Острошког у Фочи. Година издања је 1995. Није нам познато да ли је књига штампана прије или након потписивања Дејтонског споразума, али рационално је претпоставити да се првенац богословског издаваштва у Републици Српској родио прије новембра 1995. године. Дакле, рат је још трајао, а неко је смогао снаге да изда књигу. Друга богословска књига штампана у Републици Српској је Загрљај светова. Писац есеја и студија сабраних у њој је Атанасије Јевтић, Епископ захумско-херцеговачки и декан Академије Светог Василија Острошког у Фочи. Година издања је 1996. Иако наша Република – као и свака заједница која нема никакву есхатолошку перспективу – не стоји близу теорије и праксе Григорија Солунског и Атанасија Херцеговачког, утјешно је знати које и какве двије књиге су њени вршњаци. Ових дана наша Црква чини петогодишњи спомен од упокојења Епископа Атанасија, а најмање што је наш часопис њему и себи могао учинити јесте да објави исјечак из његовог Епископског исповиједања.

Знајући колико је Епископ Атанасије инсистирао на значају личности и дјела Светог Фотија Цариградског не треба да имамо дилему колико би се обрадовао – и колико се радује – нашем издању чувеног списа из пера цариградског архипастира, а чији исјечак доносимо у овом броју нашег часописа.

И наш Митрополит Фотије је ученик Епископа Атанасијa. И у његовој молитви и у његовом есеју о Домостроју Господњем сија атанасијевско изражавање јеванђељске вјере једноставним изразима.

Митрополит Неофит са Кипра доноси нам своје искуство које је стекао поред ногу Светог Јакова са Евије, а цртице из Великог Старечника нас уче како да користимо вријеме, особито вријеме Великог Поста.

Наши свештеници и ђакони који нам се обраћају са страница овог броја Животворног Источника свједоче да нису бацили своје вријеме и да су кадри – и дјелом и ријечју – ближње и себе изграђивати у мјеру Богочовјековог безмјерја.

Мајка светог Василија Острошког

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је, на свом редовном пролећном заседању у мају 2025. године, прибројао лику светих свету и блажену Ану, мајку светог Василија Острошког, а за дан њеног празновања је одређен 30. април/13. мај, дан после спомена светог Василија Острошког.

О новопросијавшој светитељки се зна мало, али то не умањује њену светитељску личност. Преподобни Јустин Ћелијски наводи у Житијима светих за 29. април/12. мај да су родитељи светог Василија Острошког били Петар и Ана Јовановић из Мркоњићâ у Поповом Пољу. Тај простор походили су, проповедаjући реч Божју, најпре свети апостоли Павле и Тит, а потом и свети словенски просветитељи и учитељи Кирило и Методије и њихови свети ученици Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Ту је Свети Сава основао и једну од својих свештених епископија.

Преподобни Јустин Ћелијски даље наводи да су родитељи светог Василија живели веома скромно и благочестиво. Његов отац, Петар Јовановић, свакодневно је, од јутра до вечери, радио тешке послове како би својој породици пружио оно што је било најнеопходније. Ана Јовановић је молитвено бдила над својим чедом са мајчинском и жртвеном љубављу, усадивши у његову душу искру вере. Свети Василије Острошки је у родитељском дому примио прва знања о вери и животу у Цркви. Тако је, благодарећи својој мајци, научен првим молитвама и усмерен на врлински начин живота. Управо је молитвено-врлински етос био постојани темељ живота светог Василија Острошког, и то од његовог раног детињства.

Тако је света и блажена Ана стала у ред многобројних светих мајки које су, са смирењем, љубављу, жртвом и следовањем вољи Божјој, родиле и одгајиле будуће светитеље. Света Емилија (мајка светог Василија Великог), преподобна Нона (мајка светог Григорија Богослова), света Антуса (мајка светог Јована Златоуста), преподобна Анастасија Српска (мајка Светог Саве) и многе друге свете мајке постале су пример истинске побожности, непоколебиве вере, истинске смерности, самопожртвовања и благодарног служења Господу. Али, што је најважније, ове праведне мајке су све од Бога им дароване таланте и љубав уложиле у своју децу.

Света и блажена Ана је била сахрањена на старом сеоском гробљу у Мркоњићима, у непосредној близини гробљанског Светониколајевског храма. Нажалост, због људске немарности, гроб мајке светог Василија Острошког је у једном временском периоду био заборављен. Постоји записано сведочанство о чудесном проналаску гроба свете Ане. У том сведочанству се наводи да је извесног Трифка Милутиновића из Мркоњићâ пресрео старац са дугом седом косом и брадом на стази која се спушта ка главном путу, представљајући се као монах. Казао је да је на сеоском у гробљу, седам корака од десног угла црквице светог Николе, сахрањена мајка светог Василија Острошког, да би после те поруке неким чудом тај монах изненада нестао. Трифко је послушао савет, пошао на сеоско гробље, одмерио седам корака од цркве и копао све док није наишао на гробно место где се данас налази споменик светитељевој мајци. Споменик који се до данас налази над местом погреба светитељке подигли су житељи Поповог Поља, а освештан је 1966. године од стране блаженопочившег митрополита дабробосанског Владислава.

Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, у мају 1996. године, извршено је пресвлачење моштију светог Василија Острошког и уприличена је вишедневна литија са светитељевим моштима. Блаженопочивши патријарх српски Павле је, са многобројним архијерејима, свештенством и монаштвом, предводио литију кроз Херцеговину. Тада су мошти светог Василија Острошког биле положене и на гроб његове свете мајке.

На празник светог апостола и јеванђелиста Марка 2023. године, служена је света Литургија у Светониколајевском храму на старом сеоском гробљу у Мркоњићима. После свете Литургије, служен је помен на гробу мајке светог Василија Острошког и извршен је чин обретења њених светих моштију. После уклањања првог слоја земље откривене су кости које су, по свему судећи, припадале неколицини различитих људи. Међу овим костима је пронађен и аустроугарски новчић из 1900. године, што указује на то да су кости новијег датума, очигледно накнадно положене преко већ постојећег гроба. То је био знак да је потребно копати још дубље. Даљим копањем откривен је стари споменик од клесаног камена из једног комада, са дуборезним крстом са обе стране. Настављено је са копањем и на дубини од око једног метра и двадесет сантиметара је откривена танка надгробна плоча која наткрива још један гроб. Наведена плоча је пажљиво уклоњена уз стручни надзор и искусне савете археологâ, лекарâ и присутног свештенства. Тако су пронађене мошти свете и блажене Ане. У свечаној литији су пренете од гробља до манастирског храма светог Василија, где су омивене и положене у кивот.

Део моштију светитељке је положен у кивот у Саборном храму светог Василија Острошког у Никшићу.

У химнографији која је спевана у славу Божју, а у част свете и блажене Ане, истичу се њена жртвена љубав, као и молитвеност и истрајност у подвигу. Заједно са својим супругом Петром блажена Ана се упоређује са родитељима Пресвете Богородице, јер су, попут светих Јоакима и Ане, своје чедо предали на службу Богу у оближњој Световаведењској обитељи. У стихирама се наглашавају њена храброст и постојаност, али и спремност да, задојена љубављу Христовом, ту љубав пренесе и на своје чедо. Према речима химнографа, света Ана је постала драгоцени украс Српске Цркве и наставница свим мајкама које, угледајући се на њу, васпитавају своју децу „у страху Господњемˮ, у духу светог Јеванђеља.

Стојећи пред кивотом свете и блажене Ане и њеног сина, светог Василија Острошког, духовним и телесним очима гледамо неизрециво чудо, гледамо како је Божјом љубављу и Његовим старањем о нама побеђен поредак природе, јер целивамо свете мошти којих се није дотакла трулеж пролазности. Чудесна је и љубав којом нас грли мајка светог Василија. Света Ана нас грли као што је грлила свога сина, поучава нас као што је поучавала њега, буди наша лења и успавана срца, позивајући нас на ревност у молитви и на истрајност у добрим делима. Гледајући ово чудо које Господ преко светих Својих твори, остаје нам само да искрено упутимо молитву новопросијавшој светитељки: Праведна и света мајко, родитељко светог Василија Острошког, погледај на нас и врати нас на пут са којег смо одступили; одагнај од нас људску сујету, гордост и отуђеност, а у наша срца усади мир, љубав, радост и сваку врлину, како бисмо достојно славили Господа нашег, корачајући ка радости Царства небеског!

Света и блажена Ана мајка светог Василија Острошког

децу Семберије ?

Драга браћо и сестре,
 Обраћамо вам се са дубоком забринутошћу поводом дешавања у нашим школама и јавним установама у Бијељини. Музеј Семберије, ЈУ ОШ „Свети Сава“ под покровитељством Града Бијељине отворено су дали простор изложби под називом „Game changers“, у оквиру које се промовишу неохиндуистички гуруи и оснивачи секти као наводни „доброчинитељи“ који „мијењају свијет на боље“. Најављено је да ће ова изложба обићи све основне и средње школе у Бијељини и Јањи.
 Међу лицима која се овом изложбом промовишу као примјери нашој дјеци и омладини налазе се и гуруи Моханђи, чија је организација већ активно присутна у Бијељини, као и гуру Саи Баба. Овдје је важно подсјетити да су о опасности оваквих учења јасно говорили и велики православни духовници. Старац Пајсије Светогорац упозоравао је да источњачке духовне праксе и гуруи често доводе човјека у духовну прелест и обману, удаљавајући га од истинитог Бога. Слично су говорили и старац Тадеј и отац Јоил, указујући да иза таквих учења стоји духовна заблуда која може имати тешке посљедице по човјекову душу. Под маском културе и толеранције, дјеци – управо у најосјетљивијем периоду њиховог развоја – представљају се учења која су суштински страна нашем вјерском и духовном насљеђу, а која су, по свједочењу многих, довела појединце и до психичких поремећаја, духовне дезоријентације, па чак и трагичних исхода.
 Постављамо отворено питање: како је могуће да се у школама које носе име Светог Саве и кнеза Иве од Семберије промовишу идеје које немају никакве везе са православном вјером, нити са историјским и духовним идентитетом српског народа? Да ли је могуће да нико од одговорних није поставио то питање?Свети Сава је темељ нашег образовања и духовности. Наши преци, укључујући и кнеза Иву од Семберије, давали су животе да би сачували вјеру. Данас, у миру и слободи, дозвољавамо да се под видом „културе“ у наше школе уносе учења која могу имати озбиљне духовне и психолошке посљедице.
 Ово није питање мржње или нетолеранције, већ одговорности.

Дужни смо да као родитељи, просвјетни радници и грађани поставимо границе и запитамо се шта се нуди нашој дјеци и у чије име. Позивамо све родитеље да обрате пажњу на садржаје којима су њихова дјеца изложена. Позивамо наставнике и управе школа да преиспитају своје одлуке. Позивамо све људе добре воље да се укључе, поставе питања и не дозволе да овакве појаве пролазе „испод радара“.
 Ако ми не будемо чували своју вјеру, идентитет и дјецу – ко ће?

​Из канцеларије

Епархије Зворничко-тузланске

Српске Православне Цркве

Позив на молитвено сабрање поводом прославе крсне славе епархије

Драга браћо и сестре, благочестиви народе,

Са великом радошћу и духовном усхићеношћу позивамо вас да својим присуством увеличате торжествено прослављање крсне славе наше свете Епархије зворничко-тузланске. Овај свечани дан посвећен је Пресветој Богородици и молитвеном празновању Живоносног источника, извора наше духовне утехе и исцељења.

Свечана прослава ће се одржати у петак, 17. априла 2026. године, у Саборном храму Пресвете Тројице у Теслићу.

Ваше литургијско учешће у овом значајном догађају за нашу заједницу представљаће велику духовну радост. Дођите да у молитвеном саборништву и братској љубави заједно прославимо заштитницу наше епархије и заблагодаримо Господу на свим његовим доброчинствима.

Програм прославе:

• Свечани дочек високопреосвећеног Митрополита и преосвећеног Епископа биће уприличен у 08:30 часова испред Саборног храма.
• Света архијерејска Литургија почеће у 09:00 часова.

Радујемо се вашем доласку и заједничкој молитви под сводовима теслићког саборног храма.

Добро дошли!

Христос воскресе!

Прво и Друго

У православној Цркви имамо Прво и Друго бденије. Бденије или бдење је појам који долази од глагола „бдити”, као што можемо бдити над дететом, или над својом душом.

У православној Цркви имамо Прво и Друго бденије. Бденије или бдење је појам који долази од глагола „бдити”, као што можемо бдити над дететом, или над својом душом.

Прво бденије

Сиже великопосних дана

Прво бденије је уствари јутрење са читањем Великог канона Светог Андреја Критског.

У овом канону све су песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења. На јутрењу четвртка пете седмице Свете четрдесетнице чита се Велики покајни канон Светог Андреја Критског. Прва четири дана Великог поста овај канон се чита на Великом повечерју бивајући тако подељен на четири дела, а сада у четвртак пете седмице Великог поста он се чита у целости. У склопу такозваног Првог бденија чита се и житије Преподобне и богоносне мајке наше Марије Египћанке којој је и посвећена ова пета седмица свете Четрдесетнице.

Читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског на почетку Великог поста има за циљ да нас уведе у тајну покајања и подвига, представљајући на тај начин једна духовна врата кроз која улазимо на четрдесетодневни подвижнички и молитвени пут. Читање канона Светог Андреја Критског у четвртак пете седмице Великог поста, собом носи вид сижеа ових великопосних дана, јер на почетку поста ми смо усвојили речи канона, а сада пред крај Свете четрдесетнице речи покајног канона постале су саображене са нашим постом и подвигом. У току једне богослужбене године можемо уочити два битна ритма која се међусобно смењују: ритам припреме и ритам испуњења (празновања). Ови великопосни дани нам то потврђују како својим дивним и садржајним богослужењима, тако и самом тематиком седмицâ које предствљају наше ступњеве припреме. Тако ово читање Великог покајног канона сада више нема припремни карактер, оно сада побуђује у нама преиспитивање и један вид духовне смотре, да сами себе преиспитамо и видимо колико смо себе очистили од страсти и греха, и колико смо себе духовно препородили за време великопосног путешествија.

Читање житија велике покајнице Преподобне мајке наше Марије Египћанке у овом богослужењу, има за циљ да угледавши се на њено покајање, и ми преобразимо себе у бањи покајања, како би што спремнији дочекали Пасху Господњу. Житије преподобне се приликом читања дели на два дела: један део се чита после катизми и сједалних, док се други део чита после треће песме канона. Ово житије Преподобне Марије саставио је Свети Софроније, Јерусалимски патријарх (638-644).

Читање канона Светог Андреја и житија Свете Марије Египћанке у четвртак пете седмице на јутрењу, утврђено је на VI Васељенском сабору, а најранији спомен овог садржајног богослужења налазимо тек у Евергетидском типику из 12. века. У нашем народу преовладао је назив Прво бденије или стајање Свете Марије Египћанке, што свакако и није погрешно. Наиме, према богослужбеном уставу јутрење четвртка пете седмице Великог поста не служи се у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија. Велики покајни канон као и чтенија из житија Преподобне Марије Египћанке смештени су у централни део јутарњег богослужења – канон. 

Друго бденије

Похвално пјеније Богомајци

На јутрењу пете суботе Великог поста у целости се чита Благовештенски акатист Пресветој Богородици. Овај акатист читао се и прва четири петка Свете четрдесетнице на малом повечерју подељен на четири дела (сваке недеље по три кондака и икоса). Због овог лепог и садржајног јутарњег богослужења са читањем Благовештенског акатиста Пресветој Богородици названог и Другим бденијем, пета субота поста назива се и „Акатистнаˮ. Народ ово богослужење суботе пете недеље великог поста назива Другим бденијем, што свакако није погрешно јер према богослужбеном уставу јутрење суботе пете седмице Великог поста не служимо у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија, исти случај је и са Првим бденијем.